31.3.08

Danil Ivanovič Harms

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЦИГЛЕ II

    Данил Иванович Хармс, писац револуције – али оне литерарне, свету је задуго остао недоступан. Тек касних седамдесетих година објављена су његова најважнија дела, и данас је згодно борхесовски приметити да је утицај тог писца, којег нису читали нити за њега знали, био невероватно велик. Тескоба литерарних форми, коју су многи авангардни, модерни и постмодерни писци препознали као вавилонску кулу савремене књижевности, Хармсу је била основa поетике. И нико се темељитије и интелигентније од њега није потрудио да је прогна из литературе.
     Вратимо се, стога, начас оном Орлову, из приче Случајеви, који се прејео пиреа од грашка и потом умро. Та литерарна звезда-падалица има судбину сабрану у једној јединој реченици: он се појављује на њеном почетку, да би већ на њеном крају окончао свој литерарни век. Код традиционалних писаца, као и код традиционалних читалаца, не само да се овакав поступак коси са уобичајеним нормама, већ, мање-више, и са здравим разумом. Дотадашња схватања овакав би приступ засигурно прогласила за мањкавост и пишчеву неспретност, али Хармс је имао начина да се одбрани…
    На почетним странама Мртвих душа Гогољ се слично поигравао са својим ликовима. Сцена је готово идилична: двојица сељака залудно распредају о томе колико дуго ће издржати точкови Чичиковљeвих кочија и потом, као Орлов, нестају из романа да се више никад не појаве. Ствар се, за прозу, одиграва муњевито: ликови настају ни из чега, рекло би се случајно, и једнако тако нестају. А овај пар мужика тек су двојица од многих Гогољевих хомонкуласа, како их је називао Набоков, којима је додељена кратковека литерарна судбина.
     Хоће се напросто рећи да је Хармс у Гогољу, као класику руске књижевности, донекле имао свог претечу. Ово неспорно потврђују и његове личне белешке; и тиме се, свакако, баца сенка на Гогоља као писца уџбеничког реализма. Ако у то још ико верује?
Вратимо се, такође, и цигли: Хармсу је другу пут, у причи Чворуге, она послужила за још један литерарни експеримент. Грађанину Кузњецову, који је изашао из куће и кренуо у продавницу како би купио туткало да залепи хоклицу, цигле изреда падају на главу и са сваком нестаје по једна од четири карактеристике које чине његов лик. Прва цигла лишава га сазнања да је кренуо да купи туткало како би залепио хоклицу, друга куда је он то кренуо, трећа одакле, четврта да је он грађанин Кузњецов. Пета чини да заборави све на свету. Сред живота у коме цигле непрестано падају с неба на главу све је могуће. А с којом сврхом?
    Оно што је Хармс наумио јесте, заправо, освајање нових књижевних слобода. Доследно спроводећи лудистичку тортуру над крутим стегама важећих литерарних облика, успео је да створи сасвим нови тон и израз. Иако ликови постоје само као функција приповедања и у сврху обесмишљавања и испитивања литерарне форме, они, парадоксално, у оквиру те исте форме стичу – на уврнути, Хармсовски начин – пуноправну егзистенцију. Тај привид пуноће њиховог живота дао би се поредити са свакодневним животом у Хармсовој Русији, или, доцније, са стварношћу неких других земаља.
    Данас многи дугује Хармсу, али тек понеки су тог свог дужничког ропства довољно свесни. Сергеј Довлатов свакако јесте, али зато Витолд Гомбрович о томе ништа не зна. Јер Хармса није ни читао. Од српских писаца ту је свакако Светислав Басара, а у Белгији, одскора, извесни Тома Гунзиг. Како бисмо целу прећутану расправу учинили живописнијом, треба тражити да нам неко објасни зашто се уврнутом хумору Монти Пајтоноваца приписује Британија као место рођења? Зар не би било праведније то родно место пребацити у Хармсову собу?
     Откуд то да су таква литература и хумор настајали у Стаљиновој крутој Русији? То стога, да искористимо туђе пригодне речи, што западни писци и интелектуалци нису „добро добили по дупету”. Лишени тог поетичког помагала били су пречесто лишени и могућности да такво нешто пишу. Та Хармсова лудистичка књижевност, која је исмевала и презирала смицалице здравог разума, била је покаткад толико блиска стварности да је то било превише болно или смешно. И зато је Данил Иванович био изврстан писац. А једини прави парадокс његовог стварања било је то што је прогнавши традиционалну форму из литературе створио нову, сопствену. И затим је поделио с другима.
    Педесетак година после Хармсове смрти, без његовог знања и одобрења, и он сâм је био канонизован.

2 коментара:

Анониман је рекао...

Одличан текст, кеве ми! Овај човек треба да предаје деци књижевност, а не они просветни билмези. Никад чуо за тог Армса, ал чини ми се дрчан. Мораћу да га потражим.

Nemanja је рекао...

Sjajno! Harms je izuzetan pisac. Ima i odličnih stihova!