Десет прича из десет градова

Париз

Никада ниси био у том граду а ипак знаш како изгледа. Распознајеш га по Ајфеловом торњу, који поносно штрчи са разгледница и фотографија. Испред њега сликају се девојке жељне великог света. Оне вештије наместе се тако да им се Ајфелов торањ појави на длану, као наговештај будућих успеха. После те фотографије показују својим старијим љубавницима. Они с расејаном пажњом слушају приче о Граду светлости, који им је далек и не привлачи их. Привлаче их те младе девојке које траже оно што ниједан град не може пружити. Обучене су у фармерке и беле патике. На сликама су подбочене на леву или десну ногу, да би се облине њихових бедара и струка што јасније оцртале. Каткад оду и до Булоњске шуме , али све шуме овог света наликују једна на другу. Знам да је ова у коју гледам седела на зеленој клупи направљеној од три даске на простим металним оквирима. Била је скинула тексас-јакну и положила је преко наслона док је чекала да крену назад, међу дрвореде зграда и непознате људе. Није приметила да је покрај ње пао лист с дрвета. Да, кажем, заиста је лепа. Треба вечерас да се видиш с њом? О чему причате, старији си од ње скоро двадесет година? Он углавном слуша, а она прича. После воде љубав. Лепо му је, али она није једина. И опет на телефону гледам фотографије. Градови су ми познати а лица у њима ионако долазе и одлазе. Твој живот је Булоњска шума, кажем. Шта то значи? Не знам. Тек онако. Пало ми је на памет.

Београд

Заборавио сам јој име. Вечерас се налази с њима тројицом. Жури да што пре заврши с послом и аутобусом се одвезе на састанак. Улази у непознат стан на Алтини , затвара врата и види да су сви већ стигли. Једини којег добро познаје узима јој јакну и руком нехајно показује на остале. Зна их из виђења, одрастали су у истом крају. Поздравља се стидљиво и тихо. Одлично што си дошла. Одлично што смо сви дошли. Затим: неко од ове тројице почиње да је љуби. Неко јој раскопчава брусхалтер и скида кошуљу. Чучнула је и чека да се сва тројица окупе око ње. Замислила се и отпухује прамен косе са свога чела. Шнале на каишу звецкају. Помози ми да откопчам рајсфершлус. Помоћи ћу ти, лепи мој. И почиње да се смеје. После је смештају на стари тросед. Једном је заронила главу у крило а други јој отпозади стиска кукове и ритмично препонама удара у задњицу. Онај који стоји код врата узео је мобилни телефон и почео да снима. Своје другове поименце зове да се окрену и махну у камеру. Мислим да сам тада кренуо. Палим кола и укључујем радио. Када се умивала у купатилу био сам на прилазу граду. Момци већ пију пиво и мрзи их да је одбаце до куће. Без поздрава је изашла из стана у ноћ и дигла палац да стопира. Стао сам. Увек станеш? Ушла је у кола, отпухнула плави прамен са чела и рекла докле иде. Тада сам је упитао: Како се зовеш?

Њујорк

Јеси ли сигуран да постоји Марио Батали? Имаш његову књигу, с потписом и сликом, са које се смеје крупни трбушасти кувар у бермудама и кломпама. Испод ње пише: Марио Батали. То ипак није доказ. Када би умео да га видиш како седа на свој мотор и вози се улицама Сохоа и Менхетна , можда би постао стварнији?. Када би умео да га видиш док у свом ресторану сецка листове першуна и њима посипа јело – крупне пахуље снега падају као развејани маслачак – можда би поверовао? Навлачиш капут, обмотаваш шал. Треба да пређеш реку? Треба да пређем реку, преда мном није она Источна, ова се сасвим обично зове, и кад дођем кући, и кад Марио дође кући, он каткад узме књигу стихова и чита како је неко, давно, писао о људима који с Менхетна реком прелазе у Бруклин . И он путује заједно с њима, стотинама година уназад и напред. У пролеће и касно лето Марио одлази до Тоскане. Тамо прави вино од црног грожђа. Ако га икад сретнем, требало би да га питам: Марио, када си био срећан? Када си правио вино, када си отварао ресторан, када си куповао виноград? Када угледаш море с вијугавог пута? Стварно, шта помислиш када угледаш море? Марио Батали ми каже како се с родитељима лети возио колима и гурао главу кроз прозор, да му ветар таласа косу, а онда би осетио мирис мора, и знао да је оно ту, иза кривине. Полако скидам капут и шал. На ципелама су још две пахуље снега. Узимам књигу и налазим фотографију. Испод ње заиста пише: Марио Батали.