3.3.08

4000 znakova



МИТРАЉЕЗ И ОСТРВО

    Година је 1921. Место догађања: совјетска Русија. Одржава се једанаести конгрес владајуће партије. Главну улогу за кратко треба доделити Михаилу Фрунзеу, револуционару и Лењиновом сараднику. Ево како се на њега жали један од учесника конгреса, Александар Шљапников: „Друг Фрунзе је обећао да ће ме убедити помоћу митраљеза у исправност властитог гледишта.”… Дотични Шљапников доиста је стрељан, али много касније. А друг Фрунзе је, ваљда, умро природном смрћу?
    Не треба бити у заблуди како су једино совјетски револуционари били склони да као залог исправности сопственог мишљења понуде звук митраљеза. У поратно доба, када тако нешто није било сасвим у складу са партијском линијом, југословенски комунисти примењивали су унеколико суптилније методе. Готово три деценије после живописни Фрунзеов митраљез заменили су само наизглед безазленијом претњом: једним острвом. Наравно, реч је о Голом отоку.
     Његова је историја мање-више позната. Основан је 1949, у трену када затвори нису више могли да приме многобројне Југословене, искрене поборнике Стаљинове Русије које је власт доживљавала као претњу, али и оне друге, проглашене кривим само због разуздане параноје једног помахниталог система који се свим силама трудио да се одржи. Та наша тако давна прошлост – јер коме је до ње данас стало – никада није добила истинско разрешење. Осамдесетих година прошлог века, у трену у ком, најзад, брутална историја једног лудила добија своје прве праве јавне сведоке, невелики свет око нас, то наше саможиво двориште које се протеже најдаље стотињак досадних километара од постеље у којој спавамо, потонуо је у ново лудило. Од његове ратничке буке више се ништа некадашње није могло чути. Сукоб острашћених правоверника, голооточка фантазма – како смо често сагледавали готово митску приповест о нашем најзлогласнијем затвору – ишчилела је у нови заборав, из које су је претходно били пренули писци попут Душана Јовановића, Драгослава Михаиловића и Данила Киша. Но о њој нико није литерарно вештије и боље сведочио од мање познатог Мирослава Поповића.
     Његова књига о Голом отоку названа Удри банду збирка је записа и аутентичних сведочанстава који најбоље у српској литератури разјашњавају саму политичку и репресивну природу система што је скоро несметано владао тих година. Болно отворено причајући о властитим и туђим заблудама, о слепом и тупавом менталитету и уму једног народа, Мирослав Поповић, голооточки затвореник, показује се као најбољи познавалац оних тамних сила које су стварале задуго непољуљани систем. Тамо где су други трагали за светском идеологијом и историјским изговорима, овај писац је нудио трезвене одговоре; тамо где су многи посезали за интелектуалним оправдањем и дубоком перспективом, он је пружао необориву људску искреност. У ствари, Удри банду јесте најпре велики антрополошки есеј, саздан, уместо на филозофским максимама и поставкама, од истинских крхотина разваљених душа. Једна од његових отрежњујућих реченица каже: „Стаљин је био глупачина како само може бити човек који води велику земљу. Државници малих земаља морају и да мисле.” А други пут, о Титу, Поповић је писао: „Добро је што је волео удобност и луксуз. Међу комунистичким руководиоцима лакши су за сношење такви. Они су заузети и собом, а не само прекрајањем туђих живота, па се може одахнути помало. Тежи су много Лењини, са својим за број већим ципелетинама, и Стаљини, са својим закопчаним грлима.”
     Мирослав Поповић је доиста разумео време у којем је живео. И готово нико о њему није искреније говорио, без страха да и код себе и код других препозна компромисе и нискости који су једну земљу удобно водили у пропаст, а њене данашње грађане у олаки заборав и скривени презир своје недавне прошлости. Ма колико то патетично и олако звучало, треба ипак признати: ми смо њени грешни синови. А један давни митраљез и заборављено острво јесу најбољи изговор који овом приликом као искупљење можемо понудити.


ПОСЛЕДЊА ГОЗБА

     За њим су остали многи лоши подражаваоци и тек понеки песник који га је плодотворно разумео. Његов артизам није познавао уобичајене границе, тако да му је пошло за руком да опева и властиту смрт. Рајнер Марија Рилке, песник који је преминуо пре скоро 80 година, није уобичајена појава у историји светске литературе. А после њега више ништа није било исто.
     Слика која је о Рилкеу створена не одговора дословно његовом стваралаштву. Данас међу зналцима цењен као песник танане мелодиозности и неприкосновене филозофске визуре, овај Немац рођен у Прагу неко је време исписивао стихове обојене емотивношћу која најбоље пристаје средњошколским девојачким албумима. Како год било, његови потоњи преводиоци и приређивачи с правом су лишавали читаоце овог дела Рилкевог стваралаштва. А потом, оно што је после такве цензуре остајало, имало је толику снагу да се несумњиво може говорити о Рилкеовом култу међу песницима и читаоцима целог света. Ипак, он је можда ништа мање значајан и по духовном преврату које је његово песништво забележило. А тај преврат није био непосредно приметан.
     Трен у којем Рилке ствара јесте, по његовом мишљењу, време у којем се окончава једна епоха и почиње нова. Да би нам било јасније о чему се ради, ваљало би послужити се песниковим речима. Ево шта он једном приликом пише: „Кућа, бунар, нека добро позната кула, чак и сопствена одећа, огртач – значили су још нашим прадедовима бескрајно више, били су им бескрајно приснији; готово свака ствар била је за њих сасуд у којем су затицали нешто људско.‹...› А сада, долазећи из Америке, навиру ка нама празне ствари према којима смо равнодушни, привидне ствари, имитације живота…”
     Један други песник, Т. С. Елиот, готово у исто време поетски описује свет испражњен од садржаја и смисла у својој Пустој земљи. Ово хотимично подударање Рилкеових речи и тек пробуђене песничке сензибилности представљало је само потврду Немчевог уверења да је његова генерација можда последња која сагледава свет у непатвореној пуноћи. У ствари, ма колико то необично звучало, Рилкеова поезија – насупрот својој несумњивој поетској садржајности, насупрот својој оствареној опчињености светом – јесте сигнал на узбуну да нам такве вредности непорециво измичу. Јер за богатом трпезом мало ко пева о глади. А свет утврђене хијерархије, чврсто утемељени свет који је дуго трајао са свим својим манама и врлинама, као да се био приближио своме крају.
     На известан начин Рилке је овим само понављао једну древну религиозно-литерарну идеју, где се човеков тренутни положај увек супротставља несуђеном еденском блаженству, а у садашњици препознаје изгнанство из Раја. Оно по чему се он разликовао од многобројне песничке братије јесте његово уверење да је могуће, наравно кроз уметност, проникнути у ту жељену заједницу и присност људи и света који им по дару припада. Његова генерација, говорио је, можда је била последња којој је за то пружена прилика, а онима који ће после ње доћи преостаје само тако забележена успомена на један целовити свет. Цивилизација која је пред његовим очима чилела била је мање-више иста она која је крвавим походима мача и олова по Северној и Јужној Америци и Африци тамо исцртала меру своје величине, а потом усковитлала континенте Првим светским ратом. Зар је одиста њој припадала та последња гозба, или је она била само Рилкеова привилегија?
     Какав год ми дали одговор, Рајнер Марија готово да није сумњао у властити задатак. Његово је било само да пише, да себе предаје свету а потом свет, и то цео, непомућено и прочишћено кроз уметност прими назад. А опет, за уметност свог времена испрва је тврдио да је она „вишак који себи може допустити једно доба благостања, сито се осмехујући”. Учествујући у стварању тог благочестивог вишка умро је, од леукемије, 1926. године.
Последњи стихови, неке две недеље пред смрт, ипак су гласили:
„А ја у огњу. Никог ко ме зна.”


ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЦИГЛЕ

     Књижевност је одувек била мета сваковрсних освајачких похода. Филозофија, идеологија, религија које су у њу продирале пречесто су је претварале у пуко вежбалиште за властите мишицe, не обазирући се пуно на то шта ће при том од ње остати. Није тешко присетити се покојег примера: богоугодно расплакани расплети романа Достојевског, демократске тираде песама Волта Витмена, чудесно животно бледило идеолошки једрих јунака комунистичке књижевности… Сред тако настале гунгуле пречесто је као жртва страдала и књижевност одиста великих писаца.
   У другој половини деветнаестог века литературу је накратко покушала да за себе присвоји још једна област: наука. Како је веровао француски натуралиста Емил Зола, роман није ништа друго до лабораторијски експеримент, у коме се сви догађаји одвијају по силама биолошког и друштвеног детерминизма. Стога су његови јунаци претворени у људске машине препуштене власти предвидљиве механике друштвеног устројства, над којима суверено господари логика науке и логика самог живота. Ово је, у трену када свет почиње да бива опијен моћима науке, многима звучало примамљиво, али данашњи читалац Золиних дела у његовој литератури неће моћи богзнашта да открије. Зола је, једноставно, писац часних намера али оскудног талента, те чврсто научно саздани поредак његовог књижевног „вјерују” није могао много тога да понуди.
   Није дуго прошло а Зола је добио одговор на своје прозне поставке. Француски приповедач Мопасан, у предговору једном свом делу, готово је злурадо приметио како се по законима Золине поетике може десити да главном јунаку усред романа падне цигла на главу. Том сулудом захтеву за спровођење објективне логике живота у књижевност Мопасан је супротставио нешто много значајније – логику књижевности. Али тек доцније цела расправа добила је прави обрт.
     У литератури је доиста све могуће, па и то да се препирете са одавно мртвим писцима. Данило Иванович Хармс, једна од жртава заумно злочиначког Стаљиновог система, писао је своје приче и позоришне комаде можда знајући за претходно споменуту типично француску зађевицу – о томе да ли цигла сме или не сме да падне главном јунаку на главу? Уосталом, то за Данила Ивановича није морало бити важно: његови јунаци, као и он сам, припадали су поретку другачијем од оног у који су Мопасан и Зола веровали. На таквој земаљској кугли правила која важе другде простирала су се само до граница тадашње Русије и Хармсове литературе. Ако се већ у првој реченици једне његове приче извесни Орлов преједе пиреа од грашка и умре, ту није крај приповедања, јер логика ове прозе не признаје страх да можда неће личити на „живот”. Још узбудљивије је, свакако, ако главном јунаку, као што је Мопасан слутио, падне цигла на главу. Но не треба бринути; иако расцопаног мозга, Хармсов јунак ће, хладнокрвно, марамицом обрисати лице и изјавити да то није ништа, будући да се већ навикао, те му је сад свеједно. И потом ће, кад стави капу назад на главу, отићи даље у причу.
     У ствари, када је о Хармсу реч, ради се о једној врсти изврнуте логике: ти нестварни јунаци за њега много боље одражавају реалност света у којем је живео и кудикамо су истинитији од привида стварности који се нуди. То је онај готово исти приступ као код Кафке, Гомбровича или Светислава Басаре. Кад фантастична литература постаје права мера наших живота. Као, на пример, Looney Tunes.
    Тај несуђено прослављени Басарин роман, затрпан буком која је поводом њега настала, као да је измакао својој правој оцени. Он је, наиме, најтачнија приповест о једном нашем времену, и у оном традиционалном смислу, ма колико се користио поступцима који то оповргавају, „најреалистичнија” проза тога доба. Његови јунаци често живе покрај оне реалности коју признаје, како Басара каже, Завод за уџбенике: у виртуелним градовима, на виртуелним књижевним вечерима, цео један тако настали свет, нестваран и суштински празан, утемељен у лажи једног идеолошког и друштвеног система, неумољиво оставља погубне последице на наш истински живот. „То је, значи, та историја!”, промишља Басарин романескни двојник, док гледа како у суседној Босни горе куће и џамије. А ту, малопре, један га је полицијски инспектор убеђивао да то што види јесу локални пожари, они људи у маскирним униформама наоружани ватрогасци, док пуцњава која се чује представља предновогодишње шенлучење. Јер рата нема. А ни стварност, свакако, не постоји.
     Ипак, цела наша прича није прича ни о Басари, ни о Хармсу, ни о Мопасану, ни о Золи. Ако неког јунака у њој има, то је она у главу заривена цигла – повремено до непрепознавања измењена – као каткад најмоћније средство литерарне истине. Ово је, дакле, покушај да се запише њена кратка историја.


(Ова есеји објављени су у књизи 4000 знакова)

1 коментар:

Vojislav је рекао...

Našao sam. Čitaću drugi put.