17.12.09

Књижевна јерес



Има неке духовне лењости у томе што олако прихватамо уврежене судове о писцима који су постали неизбежни део наше традиције. Ако би вам неко рекао да је Јован Дучић тек песнички шмирант, писац којега се властита литература мање тицала него представа коју ће о себи у тој литератури опчињавајућe оставити, то би значило опасно дирнути у каноне српске књижевности. А они данас, опет, кажу да је зазорно тврдити како је Кишов роман Пешчаник ипак само маестралан прозни покушај, који се, у коначном исходу, мора тумачити као пораз једног племенитог литерарног хтења, управо онако као што је то Киш говорио о најславнијем роману оног часног Ирца. Рећи, надаље, да је Пекићево несуђено литерарно завештање, епска пустоловина насловљена Златно руно, и сувише огромна симфонија да би била извођена на само једној гласовима оскудној жици, представља, као и претходни примери, неку врсту изопштеничке смелости. Па да ли нам је она допуштена?
Владимир Набоков, познат, пре свега, као творац Лолите, није имао таквих обзира. Његова објављена предавања, којима је америчке студенте уводио у руску и светску литературу, сведоче о другачијем приступу. Будући најпре писац, Набоков се мануо ситничавог достојанства универзитетске професуре и тумачећи Гогоља, Толстоја, Тургењева или Џојса дао је маха сопственим књижевним схватањима. Колико је при том био у праву јесте од мање важности, али једно је неспорно: Набоков је наглас изговорио многе примисли оних најтрезвенијих читалаца, који су каткад и у делима канонизованих писаца подозревали сумњиву литерарну вредност. Тако је, рецимо, књигопоклоњење које су генерације писаца и проучавалаца захтевали пред Џојсовим Уликсом код Набокова задобило разумну меру.
За Набокова, дакле, Џојсова књига јесте приказ непорециве прозне вештине, али и књига која садржи мноштво неуспелих или непотребних делова. Њу је, каже отприлике он, несумњиво написао ум литерарног генија, који је ипак понекад ишао странпутицом. Стога Набоков саветује да се цела поглавља прескоче, оптужује писца да је поједине делове написао само зарад властите забаве, замера му гдегод непотребну опскурност... Па чак и завршно, легендарно поглавље, исписано техником унутрашњег монолога, освојило је неколико критичких примедби. Јер једноставно, Набоков, који се са Џојсом и лично знао, не устручава се да ствари назива правим именом, одајући писцу признање тамо где треба, али и разобличавајући слаба места његове прозе. Ако бисмо до краја продужили ток Набоковљевог промишљања, могли бисмо дометнути да се многе од најбољих страница светске прозе налазе у Џојсовом власништву, али то се не може рећи за дело у целини.
Што се тиче Достојевског, Набоков је (да ли с правом?) далеко оштрији. Његови му заплети и јунаци изгледају банално, све те духовне конвулзије и пренемагања, фабуле из детективских романа, претресање великих тема и проститутке-светице јесу саставни део трагања за истином Фјодора Михајловича, али пишчева хумана намера не ослобађа га дужности да свет који ствара буде уметнички уверљивији. Суштина Набоковљевих замерки, због којих, како каже, једва чека да „раскринка” Достојевског, јесте да су његови ликови и сувише налик луткама осуђеним да носе за прозу често туробни терет пишчевих идеја, и све то у свету водвиљских заплета и љубави. Стога се само треба с разумевањем насмејати када Набоков, разоткривајући прозни поступак Достојевског, утврди да његови „ликови никад ништа не кажу а да при том не побледе, поцрвене, или се (барем - П.Б) затетурају”.
У светлу тог тетурања разумљива је пресуда коју је Набоков изрекао: Фјодор Михајлович није велики писац у оном смислу у којем су то Толстој, Гогољ или Чехов. А Џејмс Џојс, опет, као и његов Уликс, ипак у себи носе пукотине несавршенства, ма колико данашњи Даблинци цео свој град претварали у светилиште ономе истом писцу који их је давно напустио и одлучио се за физичко и духовно изгнанство. Владимир Набоков, дакле, није презао да затресе каткад трошну грађу литерарних канона. Спрам велике већине, он је у томе несумњиво био јеретик. За оне малобројније та јерес означавала је нову веру, која сигурно није представљала последицу оне споменуте духовне лењости.

2 коментара:

Анониман је рекао...

Хвала за занимљив блога

Nemanja је рекао...

Veoma dobro što je neko opet pokrenuo ovo pitanje "književne jeresi", naročito što je poseban osvrt napravljen na Nabokova, ali mislim da nema ničeg neobičnog u tome što je Nabokov iznosio takve sudove. On je i sam govorio da njega u književnosti ne interesuju ideje, već čisto književna sredstva kojima se, na manje ili više uspešan način, ostvaruje estetska vrednost dela. Ne čudi onda stvarno što je Dostojevski pao na njegovom ispitu. Neki Nabokovljevi eseji (predavanja) su sjajni, ali opet, i on preteruje. Da ne pominjem ozbiljno metodološko zastranjenje povodom tumačenja Tolstojeve "Smrti Ivana Iljiča". Mislim da je kao kritičar on upravo ono što je izjavio za Džojsa pisca, genije koji je povremeno išao stranputicom. Hvala na tekstu.