31.12.09

Privatna istorija

"Не сећам се када је све почело…
Живели смо у земљи која ће убрзо престати да постоји, у чудесном предграђу утопије, сито ишчекујући бескрвну судбину која нам је допала као родитељско наслеђе. Званичном политичком „вјерују” добровољно се покоравала надмоћна већина грађана, и усамљена острвца отпора – ма колико их накнадни срам наше понизности увећавао – била су ипак тек острвца од којих никако није могао настати нити један провизорни континент. Уосталом, због чега смо се имали бунити? Пре четврт века о нашој судбини бринули су се други, божански се старајући да сви добију запослење, па макар и за послом који сте имали да обављате није постојала никаква потреба; то у ком ћете кревету спавати опет је била брига државе, као и образовање или кварни зуби, па чак и летовања. Уистину, одговорност за властити живот није постојала: неко далек и надмоћан решавао нас је тог тешког бремена захтевајући од нас тако мало. А салонски или кафански бунт био је толерисан.
Јесмо ли били слободни? Сада знам да нисмо. А да ли су и они најсмелији, чепркајући по тој рани неслободе, крадом у њој уживали? Готово сам спреман да у то поверујем. Не знам; био сам сувише млад. Читава моја престоничка генерација, махом припадници средње класе, није осећала ништа неприродно у поретку који им је био понуђен…
Не сећам се када је све почело у том предграђу утопије.
А онда нас је разљућена историја дохватила под своје.

***

Драма

Када бих умео да напишем драму
у којој би се говорило о људима заиста великим,
о градовима разореним у време славних похода,
о женама верним попут Пенелопе,
волео бих да на премијери
будем шаптач
сакривен иза речи које су некада биле моје.

Ако је свет препун ослепљених краљева,
а кепеци су запосели њихове престоле,
непотребна је моја реч.

И твоје ухо.

А драме неће бити
док је сам не напишеш."



Овако отпочиње књига поезије и прозе Приватна историја коју је у јесен 2009. објавило Књижевно друштво Џејмс Џојс Београд. Ипак, док су писани ови редови, она још није имала своје штампано издање, већ је прво у августу исте године представљена на интернету, на сајту специјализованом за електронско објављивање. До ње је водио овај линк. На тај је начин постала доступна свима, и то у пуном графичком облику на какав су читаоци навикли већ дуже од пет векова. (Додуше, не може се чути шуштање страница док се окрећу или осетити мирис папира, нити је могуће у њој нешто прибележити.)
Неки би овакав поступак аутора могли тумачити његовом смелошћу и вером. Други би рекли да је то израз немоћи. Аутор не зна ко је од њих у праву, како би то рекао један одиста велики писац. И то је покушао да запише у Приватној историји.

7 коментара:

Анониман је рекао...

Brajovicu, fenomenalno! Da znam bar gde da idem. Super ti je i Hilda, hteo sam i da razmenimo par misli na racun "humanistickih" intelektualaca kao najvecih "nacionalista" i "nadnacionalista" (jer sta ce "tehnickoj inteligenciji" nacija?), ali me je ona novinarska bagra od vasovica, verovatno, scekica, moguce i Jelene Gall a svakako onog krkaNa izbrisala sa liste korisnika Bloga 92.

Jos jednom, fenomenalno!

dr Wu

mladen је рекао...

sad naidjoh na link k ovde. bookmarkovano.

trener је рекао...

Dobro ti (sada će već) jutro.
Zadužio si me ,
(setićeš se , možda - La Bohème im Hochhausvom 29.09.2009 um 20:05 Uhr,- slušao sam dok sam čitao ovo što si pisao, interesantna kombinacija, )
Onda si otišao,a nisi mi pružio priliku da se zahvalim (i odužim kako je i red).Dobro ovde si, pa ću ,nadam se ,imati priliku za to.
Pozdravljam i zahvaljujem za ovo što sam pročitao.

Vucko је рекао...

Samo da ubacim u RSS/Atom listu i zapljunem se...

Анониман је рекао...

Vratite se na blog, pobogu. Svima nedostajete mnogo!

Анониман је рекао...

pitam se ko je ovaj najanonimniji anaoniman :)
Ana Pokrajac

Анониман је рекао...

predraze, rado bih ti predala neke price iz zivota koce popovica, borislava pekica i milosa crnjanskog. ti ces bolje znati sta da uradis sa njima nego ja. neke su usmene.
ana pokrajac