Било заблуда или не, оно охрабрујуће али и себично уверење да над сваким од нас понаособ брине божанска сила која просуђује и води сваки наш корак несумњиви је одраз вере. Уосталом, како се другачије може протумачити осећање да нас Бог сваког трена проматра? Стога неком приљежном чиновнику није далеко од памети да за тај благонаклони и праведни надзор додели небројене легије анђела које записују сваку нашу мисао, намеру и дело. Та замишљена божанска администрација – анђели мастиљавих крила, чије претпостављено постојање учвршћује нашу веру, пречесто омањује у свом несуђеном задатку: наизглед, праведни и невини страдају, а кривци измичу свакој казни. Свет губи смисао а ми, заузврат, дарежљиво поуздање које смо у неком трену за њега стекли.
Небројена страдања којима сведочимо, рекли би нам, рецимо, трезвени статистичари, само су игра великих бројки где једнима, по неумитним математичким законима, бива додељен неповољан животни исход. Природњаци, опет, појаснили би нам да је то тек разметљива игра изобиља у природи, коју појединачне судбине мало дотичу све док врста и даље траје. Као код оних мрава који, како би прешли водену препреку, од својих тела саграде огромну пливајућу лопту, и тако се пребаце на другу страну. Број страдалих у оваквом подухвату оправдава његов повољан исход. Али, на жалост, она сасвим друга врста погибељи и патње – наша, људска – најчешће је непрозирна у свом смислу. А свет? Свет почиње да се урушава…
Ако нема божанске промисли у животу баш сваког људског бића, особито при страдању најневинијих, није ли то знак непоузданости истине којој смо се приклонили? Ивана Карамазова, једног од јунака Достојевског, овакво размишљање нагнало је да у расправи са млађим братом „врати улазницу”, како сâм каже, за свет чија коначна, есхатолошка хармонија и правда почивају на обесмишљеној патњи. Карамазовљева разарајућа оптужба постојећег поретка подржана је сликама непорецивог патоса: страдањем невине деце. И стога Достојевски, кроз Ивановe речи, пред читаоца призива врисак девојчице коју родитељи до онемелости бију брезовим прућем, или вапаје петогодишњег детета преко ноћи затвореног, за казну, у нужник на рускоме мразу.
Пишчева теза прилично је јасна: ако су ове и сличне патње тек део коначне суме страдања која се мора намирити како би се остварила коначна, хришћанска истина, Иван Карамазов не пристаје да је задобије по таквој цени. Смисао патње и страдања, тај јововски испит вере, Достојевском је у Браћи Карамазовима послужио да изнова обнови једну сличну расправу, у том трену стару већ петнаест векова. У првим годинама по прихватању библијског учења у окриље римске државе свети Августин, мислилац који је увелико заслужан за данашње поставке хришћанства, на начин близак руском писцу побијао је тврдње својих истоверних противника. Супротстављајући се њиховом уверењу да се човек рађа као невино и слободно биће, лишено тегобног терета греха, Августин је посезао за примерима понешто налик онима код Достојевског: откуд, питао је потоњи хришћански светац, патње деце која су рођена слепа и глува, или физички и ментално унакажена, ако им је с рођењем подарена невиност? И није ли, уосталом, то доказ да се грех њихових прародитеља од почетка преноси с колена на колено?
Логика његовог оспоравања била је неумољива: зар праведни Бог може допустити да невини трпе? То значи да или Бога нема, што је немогуће, или да пословично грехом неукаљана деца своју патњу ипак дугују родитељском греху. За Августина одговор је једнозначан: ми се рађамо заробљени у посусталу природу наше људскости, и као такви, као наследници исконске кривице и зла, нисмо подобни за неограничену слободу. Једино што нам се може понудити јесте добровољно ропство пред онима који су спремни да уместо нас носе тај страшни терет. А за Августина то су били држава и, пре свега, црква.
Није тешко у свему овоме препознати многе редове Достојевског или одлике савремених држава и ауторитарних режима. Ипак, на парадоксалан начин, Августинова теологија била је теологија једне сакате слободе. Јер његови назори кажу да кривица и одговорност нису на нама, а безузрочна патња и посрнуће којима сведочимо или у њима учествујемо последица су још оног прадавног сагрешења. И тако, лишени сваке одговорности, слободни да личним доприносом продужимо ланац греха – дакле унапред оправдани – преостаје нам само да се удобно препустимо чудесној растегљивости нашег бића. А увек далеки свет пред нама посматрамо равнодушним и помирљивим телевизијским очима, које је још некад давно замислио свети Августин.
Стигли смо до краја. И шта ћемо сада? Има ли, заиста, тих приљежних анђела мастиљавих крила, или су се и они препустили поподневном дремежу? У ствари, требало би да се запитамо: ког ђавола, у свој овој збрци, ми овде уопште тражимо?
Ако и тај вражји створ постоји?
Нема коментара:
Постави коментар