Крста Поповски: Тата
Лагуна, Београд, 2008, 193 стр.
„Одувек сам презирао те што их већ будилник осоколи па крену да испуњавају нови дан, што су свесни да све има своју намену, да се ништа не дешава само од себе, да је човек покретач историје.“
Збуњеност…
Овако се, укратко, може описати осећање с којим је дочекан роман Крсте Поповског Тата. Неколико првих приказа, белешки и интернетских коментара ове књиге ипак имају заједничку црту: њено урнебесно неразумевање. А да се све запути у том правцу потпомогла је и насловна страница овог дела, на којој нас дочекују силуете одраслог мушкарца и омаленог дечака, тобоже приказ оца и сина из романа Крсте Поповског. Ова визуелна мудролија још некако одговара каквом штиву из серијала Не окрећи се, сине, али нимало паметном, јетком и духовитом Тати, ако ни због чега другог, то стога што син из Поповскијевог романа има 27 година, 190 сантиметара висине и исто толико килограма тежине. А оца боље и да не спомињемо…
Дакле – збуњеност… А ствар је, на први поглед, сасвим једноставна: једног од многих дана које у стану проводи у деценијској изолацији и заштићености од спољног света, Ратко Крстић, големи син још големијег оца, почиње свој животопис и будућу пикарску авантуру по Европи опрезно утврдивши да му је отац мртав. Роман потом почиње да површно и тврдоглаво личи на популарна детективска и фантастична остварења, у којима се приказују тајанствени и свемогући странци, назнаке Великих Завера (готово Молдер и Скали лично), али и заносна и чулна романса два дебела гиганта, једно васкрсење и српска дијаспора – у ствари след догађаја, разјашњења и карактера кроз које ће се, као, напокон открити ко је убио оца. Пишући као остарели Кафкин рођак, Поповски се труди да смисаоно пољуља сва непосредно приказана збитија, али без оног давно ишчезлог интелектуалног луксуза који је Пражанину био при руци, дакле далеко од пишчеве позиције жреца и комфора надмоћног књижевног смешка.
Тата помало наликује на филм Ларса фон Трира Европа, јер и он је упечатљиви амблем дамара једног доба, док његов прави предмет интересовања, ако га уопште има, јесу та херакловска махнитања наше цивилизације. A будући да смо њен део, њих све мање бивамо свесни… И стога је Ратку Крстићу, тој нововекој русоовској верзији племенитог дивљака, дато да одрасте у изолацији од „мрског“ света у коме влада дарвиновска борба за опстанак и природна селекција, у манастирским бедемима београдске новоградње и уз породично „тиховање“, како би његово право рођење – одлазак у стварни свет – излечило нашу лудост његовом лудошћу и наивношћу. Замислите када би нам било могуће да све наше друштвене, епохи прирођене обреде сагледамо оним дечјим, простодушним погледом… Но, пошто је и наша епоха помало наказна, то за ову сврху потребно дете код Крсте се Поповског претворило у Ратка Крстића, физички најизврснији примерак Мекдоналдс генерације а ментални образац параноичног источњачког мудровања и пубертетске хуманистичке филозофије.
Овакво дозлабога претенциозно тумачење књиге само је замка више коју нам она поставља. Јер Тата је, речено еротизираним речником књижевне терминологије (коме су наши најсладостраснији аутори веома склони), књига податна сваковрсној интерпретацији, од психоаналитичке до постмодернистичке. У ствари, њено поштење и одговорност, чему је најбоља књижевност некако старински привржена, лежи у одрицању од идеолошке понизности, и у том смислу ова књига је новобасаријански преврат у српској литератури. Тата, наиме, не личи ни на кога, ни на који установљени правац српске литературе, и не угађа ничијем идеолошком и поетичком уху, мада је, донекле, помодно скептичан спрам нашег доба. Ипак, његов пут је сасвим самосвојан и далеко од оне досаде коју нам доноси покорна литература. А покоран се, овде, бива у жељи за лаким и бескарактерним успехом, и господин Покорни господари нашом литературом. Одричући се, и то не само трипут, овог Богу неугодног а потребног искушења, Поповски задобија славу и част побуњеника, који, као што знамо, први страдају.
Стога му, за истинско јавно признање, можда неће бити од помоћи ни потпуно нови опсег литерарних слика, забавних, духовитих и проницљивих, потом ишчашене перспективе приповедања и мајсторлук у развијању прехрамбених/космолошких/милитарних метафора у читаве одељке и приче, нити ће му на ползу изаћи мађионичарска опсена којом увежбане обрасце људског понашања и тумачења умеће и уткива у сасвим неприкладне, изненађујуће ситуације, па нас читав тај новостворени свет некако заскочи и изненади, те се лупимо шаком по челу и само што не кажемо: „Ех, какав сам слепац!“, и рекли бисмо тако кад то не би нарушавало пристојност и освештане обичаје, јер све то, напокон, спремни су да признају само назови слабићи, а њих наш данашњи свет презире.
Можда се о књизи као што је Тата другачије и не може писати, него – у складу са њеним тоном и накострешеним стилом – необавезно а озбиљно, и олако а одговорно. Имајући на уму све њене врлине, опростићемо јој што се пребрзо сјури у властито финале и одагнати ону збуњеност с почетка овог текста: роман-чистилиште Крсте Поповског Тата је одлична књига, једно од најсамосвојнијих дела написаних у последњих десетак година на српском језику, што у доба када је мањак аутентичности угаони камен српске литературе представља ону обећавајућу пубертетску бубуљицу која најављује поновно одрастање.
Збуњеност? Уосталом, око нас је ионако потпуна конфузија…
Tакви су родитељски дарови наше епохе.
1 коментар:
треба проверити:)
Постави коментар