Канибалски обед*

          Ови каткад сувише горљиви текстови настали су са данас готово уобичајеним ограничењем: нису смели бити дужи од четири хиљаде компјутерских знакова. Напросто, то је мера пажње коју обичан радијски слушалац има, или, ако је реч о новинском прилогу, то је коначна сума оне необавезне благонаклоности коју је свако од нас као читалац спреман да ризикује. И самим тим, за онога који је покушао да тако утегнут одговорно пише о литератури и књигама, задатак је унеколико постао изазовнији.
           Истина је да смо се већ свикли на то да наше доба не погодује епској опширности; уосталом, колико њих данас чита оне дебеле књижурине које су писали Толстој или Томас Ман, за које је потребна доколица сређеног живота, изузимајући, наравно, професоре и студенте којима то налаже пука академска обавеза? То ауторитативно цивилизацијско убрзање, којем се усрдно клањају садашње генерације, сатерало је књижевност уз само задње окно помамљене шклопоције којом смо се несигурно запутили у будућност. И  наравно, прети јој да првом приликом одатле и испадне.
             Јесмо ли то већ и доживели?
             И да ли је то, можда,  њена заслужена судбина?
         Колико год сумњичави били, спрам ове чегрсти вредело је понудити једну сасвим личну и необавезујућу причу о књигама, писцима и њиховим јунацима, о моћи и немоћи литературе, о њеној издашности али и ускогрудости, о њеним даровима, онеспокојавајућим увидима, опросту, помирењу, поспрдици – јер све то заједно јесте, па често и много више, књижевност и сваки разговор о њој. При том не треба чинити сувише озбиљно лице, јер није реч о најважнијој и најузвишенијој ствари нашег живота. Она је само његова последица. Отуда се с њом треба препирати, смејати, омаловажавати је, подарити јој страхопоштовање или војнички ревносну почаст. А она тупава буцмаста разнеженост с којом су многи склони узети књигу у руку тек је једна увреда више за добру литературу. Тако заокругљени само ћемо се слепо скотрљати низ свеједно какве реченице. И нећемо препознати шта нам је понуђено: истина или лаж?
          Дакле, ови есеји су… каткад жучни, неблагонаклони, преоштри… каткад на ивици богопоклоњења и свеопраштајућег дивљења… једном речју… стид нас је да кажемо… ови есеји су… ипак: искрени?
           Искреност?!
          Искреност је сасвим нелитерарна категорија (коме је још до ње стало ако је оно што се чита добро написано?), али треба поверовати да је овај аутор настојао помало се разоткрити иза ње, и да му није било важно кога ће његов суд заболети или наградити докле год је он био истински његов. Почем следи још једна незнатна исповест: тих фамозних четири хиљаде знакова терају на страшна и каткад забавна сажимања, и једина помоћ били су писци споменути у овој књизи. Уколико коју реченицу или мисао нађете и код њих, немојте недоумевати… Истина је. Јер литература се храни литературом. Ти Флобери, Гомбровичи, Набокови, и још неки који су тек мало боље скривени, уступили су нам понешто од свог духа. Ово је модерно доба; у њему је узалудно трагати за неприкосновеном аутентичношћу. И стога оно што је у овој књизи понуђено јесте канибалски обед, гозба на којој су покаткад невољко послужени и они који су је припремали. У ствари, она најважнија литература одувек таква и јесте. А суд о њој, хтели не хтели, истовремено је и суд барем о делу личности која ју је писала.
        Ових завршних четири хиљаде знакова приближава се крају. Наша удобна Прокурстова постеља, мера наше лењости и нашег времена, тих четири хиљаде компјутерских карактера до којих нам је дозвољено пишући или читајући досегнути, управо се окончавају.
          Недостаје само још пар редака.
          Време је да прекинемо.

* Овај текст је објављен као поговор књизи 4.000 знакова.