27.10.10

Искушења

(одломак из романа)

       Да може жив изаћи из рата, Видак Морача први пут схвата пред сам његов крај, на обронцима града који управо напушта. Као непристрасан и поуздан сведок, то што није мртав исправно приписује случајности, лошим нишанџијама и тврдој лобањи, уобичајеним реквизитима сваког сукоба. Последње искушење одиграва се у четврто лето великих борби. Видак Морача долази надомак вароши из које се повлаче Немци, где стоји бункер споља озидан циглом, с изгледом средњовековне куле. Његова непотребна естетика узмиче пред сврхом за коју је направљен, и он у њему види једино мучну препреку. Жељан да боље осмотри супарничке положаје, одлучује да се попне на оближњи орах, дрво несклоно и највештијим младићима а камоли тешком и крупном телу какво је његово. Модерном добу далек је разлог многих тадашњих поступака, па тако и оног што чини Савић Јелушић: тај кракати борац епског имена, необично привржен командиру Видаку, вешто граби уз дебело стабло и сам се пење у његов врх. Из бункера одјекује један једини пуцањ, и Савић Јелушић с висине пада с рупом посред срца.
     Касније поступци Видака Мораче посве наликују на подвиг: он без речи крај мртвог друга са себе скида сву непотребну опрему и задржавши само трофејни револвер Gasser и грозд бомби креће да пузи преко ливада гурајући навиљак сена испред себе. Прилази бункеру непримећен и успева да убаци две бомбе кроз високи отвор. Из циглом озидане грађевине убрзо куља дим, јер гори маргарин који је ту ускладиштен, и цвиле неки затворени пси. Убрзо цела чета може да чује како се један по један убијају војници у бункеру. Пламен траје неких пола сата, после чега се све утишава. У међувремену Видаков заменик пристиже с групом бораца, и пита да остали не чују: „Шта ти би да ти идеш? Могао си сад да настрадаш.“ Видак Морача у том трену нема одговор али увиђа да ће можда остати жив док то сад заиста не дође. Непуних девет месеци касније, у завршној ратној паљби којом се слави ослобођење, заувек се опрашта с мишљу да је свеједно кад ће погинути.     
    Потом свет мења своје лице. Долазе дани заноса и наде, наговештени шпалирима за дочек ослободилаца, пред којима на дорату јаше Видак Морача. Сишавши са коња често се грли и љуби са незнанцима и смејући се високо подиже неко дете. Убрзо се и ова победничка променада претвара у рутину, и почиње да јасније запажа места у којима почаст изостаје или бива указана на безбедној раздаљини. Равнодушан спрам туђег кукавичлука и колебања, и ово тумачи тек као опростиву слабост, докле год његови војници не морају да брину шта ће јести а коњи су напојени и на топлом. Што се тиче правде, трезвено суди да ни њу неће сви дочекати са добродошлицом, али верује да је неизоставна и безгрешна. Стога, речено тадашњим запаљивим језиком, одбија да види мрље на образу револуције – предугачке спискове стрељаних или осветом нахрањену завист – јер све се одлуке доносе у име новог поретка и народа, по тешко докучивој логици далеке и боље будућности. Он, лично, ту будућност већ сада осећа. Неко време по недогледним и заморним равницама путује у пратњи посилног, који се стара о његовом смештају и јелу. Често ноће на испражњеним салашима, где дебеле перине не дају јутарњој влази да се увуче и греју боље него сељачка огњишта. Буди се знајући да је доручак спремљен а чизме очишћене. Ерупција обећане будућности једнога се дана продужава до ручка, када посилни доноси прегојеног петла и на пању му лаком секиром одсеца главу. Школовани скептици призор који ће уследити често с подсмехом везују за идеју загробног живота, јер мртви и безглави петао још читав минут поскакује по дворишту уз лепет крила, остављајући за собом крвави траг. Видак Морача и његов пратилац припадају другој врсти људи. У њима овај кокошији пандемонијум призива сећање на гозбе и празнике из сеоског детињства, дечачку радост доброг оброка и свечарску атмосферу. Моћ добростојећих кућа и животне заокружености тадашњем се капетану Морачи указује на сасвим прозаичан начин, што његов часни карактер уз срам наслућује по окончаној гозби. А тај равничарски ручак ипак једно време памти као своју коначну победу и успех.
     Следећа прекоманда доводи га у узаврелу престоницу за њега присне и нарасле отаџбине. Тамо задовољан гледа своје вршњаке који рашчишћују рушевине певајући а затим и сам постаје део тог света. Привикава се на живот лишен истинских тегоба и блата обилазећи кафане у великом друштву, први пут се љуби правим градским пољупцем, који му је даривала девојка из вароши на северу мора, и подучен од других невешто покушава да је до краја заведе, пуштајући јој Интернационалу на грамофону који је у додељеном стану затекао и казивајући на брзину научене стихове. Његова бедна вештина удварања ипак има своје ефекте. Као и свим победницима, ова почетна неспретност бива му опроштена, а девојка, за коју се зна да радо чита и помало крадом пише, у себи се зариче да ће се удати за стаситог момка, што ће се обистинити три месеца касније. Видак Морача се том приликом стиди поетско-музичког агитовања којим је зачет његов брачни живот, што је мета задиркивања и његових најближих пријатеља. Стан у коме живе својевољно деле са једним старијим официром, из чијих се одаја ноћу непрекидно чује кашаљ и звукови ноћне посуде. Ускоро се кашаљ сели у њихову собу, а Евица Лиовић, удата Морача, почиње да се зноји и има грозницу. После неколико бесаних недеља у мутно јесење јутро освањује шкрофулозног врата и са испљувком крви на уснама, што је сигуран знак да има туберкулозу. У болници јој капетан Морача марамицом брише крв са усана, разазнајући на њеном лицу ону стакласту образину смрти коју је виђао у рату. Будући да нема непријатеља на кога би могао да пуца, он се по повратку кући целе ноћи немо удара песницама у главу и у себи започиње у сваком добу неподобну расправу о смислу страдања и патње. Исход тог библијског диспута – из којег је, по налогу времена, Бог прогнан – Евица Мораче не стиже да дозна, будући да последње дане живота проводи у глувом бунилу и грозници. На њеном погребу нема почасног плотуна. Ситан снег шкрипи у поворци која прати ковчег, а капетан Морача расејано гази у вуненим чарапама преко којих је обуо сандале, јер је своје једине ципеле дао оцу пристиглом тек за сахрану. Са катафалка Евицу у раку спуштају четири ућутала гробара, у плавим радничким оделима и панталонама повезаним ужетом. Самотне ратне смрти, где човек умире далеко од најближих, још увек владају у земљи која је своју децу разбацала подаље од родбине и родитеља, те штркљасти и носати свекар за све њих жали снаху. Видак је захвалан оцу што је дошао на женин испраћај, једино га збуњује питање: „А шта ћеш ти сад, сине?“ У одговору који следи радозналцима се напокон открива до чега су оне ноћи песнице дошле: „Ништа, оче. Ја сам и даље војник. Тражићу премештај.“ И заиста, недељу дана након последње земне почасти коју мртвима сви дугујемо, капетан Морача возом ће отићи на крајњи југ силом нарасле отаџбине.     
    Преостале дане проводи са оцем обилазећи престоницу и заборављене рођаке, и на крају га прати на станицу, где се за растанак љубе три пута и присно грле. Стрмом и калдрмисаном улицом пење се пут стана што са широког булевара гледа на оголели парк и цркву, пред којом и на овој хладноћи стоје просјаци. Видак Морача им прилази и вади новац на дар, далек од сваког сажаљења. Та формална и незнатна сентименталност једини је крути помен који је спреман жени да пружи. Њени одсутни родитељи оплакаће је видније и гласно, а војник нема времена да сувише застајкује. Пред колским пролазом што води до стана невољко среће свог ратног старешину, који са запрепашћењем гледа у Видакове сандале, док једна проста реченица: „Зноје ми се ноге“, не разреши ову непријатност. Капетан Морача пре пута ипак није купио саветоване сапуне и помаде, а ципеле је добио на поклон од оног вечито прозеблог официра. Заузврат, њему је оставио стан; било је то неко чудно доба.     
     Тих година цео свет путује тражећи коначно одредиште. Видакова је адреса језгровита: војна пошта 2380. Иза ових се бројева питагорејски скривају ведута града и лица нових другова, а касарне су свуда исте. Место у возу проналази уз трзај композиције која писком објављује свој полазак. Кроз прозор до којег седи сетно гледа једноличне зимске пејзаже и подиже крагну шињела покушавајући да заспи. Његово дисање почиње да ритмично прати клопарање точкова и тоне у сан са шапком на очима. Буди га повремено гласање локомотиве, којим машиновођа неком далеком заповеда да се склони са пруге. Путници око њега су тихи, а жагор се чује на другом крају вагона. Од досаде и дугачког пута устаје да се донде прошета, и кроз окно види неког старог железничара, крај којег су, у кутијама на платформи, наслагани порцелански изолатори за струју. У селима на југу, где се уводи струја, мештани су за туце оваквих печуркастих изолатора спремни дати овцу или прасе. На своје место, са којег до краја пута више не устаје, враћа се таман да начује расправу како се у Русију шаље вишак жита док народ овде гладује, али његови сапутници нису вољни да такве ствари причају и пред капетаном. Тишина и једнолично љуљање поново доносе сан.          
     Омалени сто за којим је по доласку у команду смештен пре пристаје каквом студенту или школарцу. Потврда другачије улоге која је капетану Морачи додељена јесте тешка писаћа машина на њему. Видак у њој препознаје ондашње грубе инсигније власти али се свеједно не радује што мора да је користи. Извештаје које доставља невешто и тесно куца са два крупна кажипрста, јер припада четама оних за које заметни канцеларијски рад доноси већу тегобу него ратне недаће и нову кушњу чврстини уверења. Капетан Морача и крај удобности фотеље у којој седи изнова проналази ревност револуционара. Многобројним војницима којима командује то доноси буђења под узбуном пред зору а њему самом бучни и удобни метеж. Младићи који трче ходницима с муком између себе носе дрвене сандуке са муницијом, саплићу се низ степенице ударајући пушкама о металну ограду и потом постројени зевају на писти. Пошто се овај призор често понавља, неким се војницима млади старешина чини као престроги испит њихове привржености новом добу и поретку.     
     Видак Морача у следећим месецима покушава да свет доведе у ред. Оно што је његовој сили доступно не протеже се даље него касарнска жица, па његови мирнодопски подвизи слове за ћуд још једног амбициозног старешине. До заспалог стражара пузи педесет метара по блатњавом јарку, неприметно му узевши пушку, а по завршеној смени ујутро га смешта у затвор. Иако је напор истоветан, маршеви које води не понављају легенду протеклог рата. Гунђање чак и његових другова све је гласније, а као одговор чује се свадљиви звук писаће машине. Напокон се мучно ударање типки окончава доласком референта који је капетану додељен на испомоћ. Реч је о девојци коју зна из своје борбене јединице, предузимљивој и бистрој. Недуго по њеном усељењу у предсобље канцеларије Видак Морача увиђа да се решио заморног дела посла. Она му куца документа и дописе, а потом проналази и удобнији стан у великој кући крај касарне, у чијем приземљу живи неки столар са породицом. Капетан Морача се у дворишту често с њима среће, а двоје деце које по повратку с посла затиче у игри постепено смекшавају његово војничко држање. Дечацима се пружа прилика да пиштољ погледају тек из даљине, али се зато Видаковим ручним сатом беспрекидно могу играти. Обећано им је да ће ускоро видети и топове. Када се једног дана у још увек блатњавом дворишту растаје с њима, допушта им да узму и његову шапку, коју онај млађи ставља поврх тикве на великом изокренутом зеленом лонцу и смеје се прстом показујући јужњачку реплику Снешка Белића. Видак Морача узима његов горњи део и шеретски га баца у ваздух. Тиква и шапка заједно лете увис, све до највише тачке, да би у њој неодлучно застали и раздвојили се поново на две целине. Сасвим разборито Видак одлучује да од блата спасе шапку а тиква тупо удара о земљу пукнувши по средини.     
     Самонаметнута војничка жестина већ неко време задобија разумну меру. То никако не значи да је капетан Морача отупео оштрицу будности која му као старешини припада. Промена је значајна али видна најпре у незнатним детаљима: полаганом јутарњем заједничком испијању кафе, папирној кеси са лизалицама што стоје у фиоци, жустријем кораку на изласку из касарне. Видаково властито олакшање једновремено и друге разрешава тешких црта његовог карактера, а пристигли дописи и дневни распоред разматрају се уз сркутање кафе и пријатан разговор, у којем референт учествује једнако као и његов надлежни. Забрињавајуће вести обично долазе у писмима од куће, где родитељи, браћа и сестре болују своје прехладе и зубобоље, или се неко од познатих оженио, што је још једна новост коју треба поделити. Каткад се придружи и неко од официра.     
     Једног јутра курир куца на врата прекинувши их усред приче, с поруком од подофицира задуженог за безбедност који жели да се накратко сретну. Капетану Морачи није необичан захтев да оде у просторије нижег по чину. Пење се до забачене канцеларије и без најаве улази, али тамо никога нема. На столу сличном његовом такође се налази писаћа машина а преко раширених папира лежи свеска тврдих корица, какве су им подељене пред ослобођење, на којој је масно одштампан наслов: Ратни дневник. Гоњен радозналошћу, што су речи које замагљују потпуну природу његовог поступка, Видак отвара свеску у којој ишчитава азбучни списак старешина, са забелешкама наређаним поред сваког имена. Крај понеког стоји тек реченица, док се други неправедно протежу и по туђим рубрикама. Поред имена Видака Мораче оскудно пише: „Подофицир краљевске војске.“ Када се аутор ових записа појави, свеска је већ враћена на сто. Кратак и небитан договор окончава се услужним растанком, а потом капетан Морача замишљено корача дугачким и застртим ходницима команде, с рукама прекрштеним на широким леђима. Заувек лишен удобности који носи благослов незнања, вратиће се у канцеларију где га ненадано дочекује решење о прекоманди. 

Ровито јаје, фотографије и црвена слова 

     Када се узме јаје, потребна су три минута да се меко скува у кључалој води. За једнако време неки у мисли утонуо шетач прећи ће две стотине четрдесет корака. То је раздаљина коју Видак Морача прелази на свом повратку у канцеларију, непотребно лутајући познатим ходницима. Пролазнике збуњује капетанов спори ход и неодлучност, њега самог непотребна сумња. Од подофицирске школе у предратној краљевини данас памти најпре тешку наредничку руку, месингану плочицу са властитим именом, одране бутине и задњицу када су га подучавали јахању и некакав весели плес што су питомци играли један с другим, који се звао лам-бет-вок. Мнемотехничко помагало сељачке и сиромашке синове овако учи тој игри: „Четир’ напред, назад јок, то се зове лам-бет-вок.“ Разметљиво њихање у лакту савијених руку и бодри играчки корак данас је чудна успомена за капетана Морачу. Плес се завршава уназад искривљеног тела, кад стиснута десна шака с подигнутим палцем мангупски замахне до иза рамена а лева нога искораком направи равнотежу. То је оно што је Видаку сада потребно: равнотежа. Јер тло се под ногама љуља, иако нема музике. Предострожност отаџбине спрам оних који су је стварали, о чему се старају подофицири задужени за безбедност, некаква је претерано далековида сумња која збуњује и све вређа. Јуриши због ње престају да буду испит вере, а ратна слава стиче тужан укус. Опет се ствари могу разумети само по завету далеке и боље будућности, која је као мрежа пала на свачији живот. Због других ипак треба прихватити чињеницу да непоуздани људски материјал заслужује такво бдење. У три минута, колико је потребно јајету да се овлаш стврдне а њему самом да стигне до канцеларије, Видак Морача открива обрисе другачије отаџбине.
     Одлазак је уследио брзо. Неке од успомене које за његовим шестомесечним боравком остају бележе две црно-беле фотографије. На првој је девојка широког лица са јаким обрвама и сенком од руменила на образима. На полеђини пише: „Мом драгом команданту Видаку Морачи, за вечити спомен и сећање на проведене дане скупа у рату. Од твог референта Станке.“ Потом испод потписа следи име града и датум посвете. На другој су четири официра са опроштајне вечере у кафани. Први здесна је капетан Морача, насмејан и закопчан у униформу до грла а ипак мало припит, о чему сведоче подврнути рукави. (Око зглоба његове леве руке нема сребрне наруквице ручног часовника и црног циферблата.) Здравицу чашом вина држи руски мајор који капетана зна још из престонице. Док стоји преко његовог десног рамена провирује натпис на зиду: „Живео генералисимус Стаљин.“ Слова су, вероватно, црвена. Изнад њих је слика у широком дрвеном оквиру, типична кафанска композиција с детаљима који се наслућују: ловци нагнути над палом птицом, за појасом заденут пернати плен, пси који узбуђено лају. Остатак друштва за столом држи поглед подигнут ка наздравичару, иза којег је ниша са десетак наслаганих официрских шапки. Не знамо шта Рус говори. Сувише је бучно, и мешају се гласови оних које на слици не видимо. Мајор се узалуд с целим светом надвикује. 


(одломак из романа)

3 коментара:

gordanac је рекао...

još
i - ne piši između redova
vidi se
:))

Предраг Брајовић је рекао...

i - ne piši između redova
vidi se


Хммм... није тако једноставно: пре овога иде део који нешто друго и некако другачије пише између редова; а пре њега, опет, још један "контратег" део. И тако -- у бес-крај-но!

То је невоља сваког одломка из већег дела: недостајаће му целовитија крвна слика.

Анониман је рекао...

Upis ;)