Kraj jednog doba

Ендру Барух Вахтел, Књижевност Источне Европе у доба посткомунизма (Улога писца у Источној Европи), превео Иван Радосављевић, Стубови културе, 2006.

Последње забележене речи Бориса Давидовича Новског, једног од јунака Данила Киша, опомињу саговорника на обичаје при јеврејској сахрани: пре него што мртваца однесу на гробље, прича Новски, један од свештеника нагне се над њим, зовне га по имену и гласно му каже: „Знај да си мртав!“ Књига професора Вахтела Књижевност у Источној Европи у доба посткомунизма као да следи ову литерарну епизоду. Она жели да нам саопшти оно што изгледа непорециво: књижевност какву смо донедавно код нас познавали више не постоји, њен положај, углед и сврха бесповратно су промењени. А сâм Ендру Барух Вахтел постарао се да тог деценијског морибунда и оно што је иза њега остало претходно помно проучи.

Иако је каткад помало нелагодно бити предмет туђинског културно-социолошког изучавања – неком би на ум нам могли пасти чиодама прободени лептири у стакленим витринама – професор Вахтел и његови многобројни сарадници у готово свим државама источне Европе одужили су нам се успевши да дају ваљан преглед главних литерарних токова. И већ са том првом, наизглед географском одредницом из наслова Барухове књиге предочено нам је нешто што смо пре и сами слутили. Наиме, Вахтел источну Европу не подразумева у оном уобичајеном картографском или политичком смислу, већ даје њено оригинално одређење: „Источна Европа јесте онај део света где су озбиљна књижевност и они који је стварају одувек (подвукао П.Б.) били прецењени.“ Сви ми који смо живели у Србији или негде унаоколо, данас са сигурношћу можемо рећи да је аутор донекле у праву. Али ствари стоје понешто другачије када размотримо како је до тога дошло.

Ендру Барух Вахтел одлучно тврди да су „већину источноевропских земаља у значајној мери измислили писци“, те отуда сеже њихов особити углед и положај у друштву. Та повлашћена позиција одржала се кроз све политичке системе, тим пре што је ова литерарна дружина, по Вахтелу, била неспорни градитељ засебних нација, те су стога чак и у комунизму вођи тих младих националних држава и поред свог прокламованог интернационализма гледали благонаклоно на своје духовне утемељитеље. Јер заиста, како је и налагала духовна клима 19. века, доба када је већина источноевропских земаља настајала, писци су били ти који су задужени да искажу особени дух и душу поједине нације. Због тога ипак не треба прецењивати њихов значај у политичком самоодређењу појединих народа.

То почиње да бива очигледније када Вахтел почиње да набраја који су то писци канонизовани као градитељи нација: у Пољској Мицкјевич, у Русији Пушкин, у Словенији Прешерн, у Србији и Црној Гори – Његош. Чини се да убедљивост ауторових примера опада у складу са овако датим редоследом. Док је Мицкјевичева улога можда једино неспорна (што потврђује и настојање појединих модерних пољских аутора да се отресу његовог наслеђа), једини чињенично канонизовани српски бард у 19. веку био је ипак Јован Јовановић Змај. А њега данашње генерације махом познају као Чика Јову Змаја, безазленог писца за децу, што довољно говори о убедљивости претходног промишљања. У ствари, Вахтелова теза о улози литературе и писаца у стварању одређене нације била би прецизнија када би се, у нашем случају, применила на цео корпус тадашњих писаца и српску епику и при том чврсто зажмурило на озлоглашену неписменост стварног оца модерне Србије – кнеза Милоша. Али тако постављене ствари више не би пратиле жељену нит ове студије. Јер њен аутор настоји да Источноевропљане прикаже као становнике литерарне утопије, неке врсте остварене Платонове Државе са писцима уместо филозофа на челу (или барем ту негде близу), с тим што њихово доцније измештање из најстрожег центра у доба комунизма није нарушило и углед који су до тада стекли.

Те процесије у славу литературе ипак јесу биле наша стварност, и професор Вахтел им другде налази чвршће утемељење. Споменути комунизам и Стаљинова крилатица о писцима као инжењерима душа поставили су књижевност и оне који су је стварали на заиста узвишен положај. Познавајући механику меса црвена је идеологија претпоставила да постоји и слична механика душе, а писци су били задужени за њену правилну примену. Отуда и релативно благостање и углед идеолошких дидакта-писаца. А са наличја ове неприродне љубави уметника и политичког система стајали су други писци, они који су били спремни, особито пред крај комунистичког периода, да са дисидентских позиција говоре о друштву у којем живе. Идеје које су другде артикулисали политичари у Источној Европи морали су уобличити једини који су за то имали какву-такву прилику: папирна традиција супротстављања различитим тлачитељима управо происходи из слободе коју хартија пружа. Било где другде она би била оштро кажњена. Та цеховска располућеност – потпоре и оспоравања једног система – може на први поглед да изгледа парадоксално, али она је само била мера талента и карактера оних који су у њој учествовали. Но свеједно, у оба правца она је доприносила особеном положају источноевропске литературе. А Вахтел је ове њене црте несумњиво препознао.

Студија Књижевност у Источној Европи у доба посткомунизма истовремено је и социолошко и економско и литерарно истраживање. У ствари, она је умногоме извештај из наше будућности. Не треба имати илузију: у годинама које долазе наша литерарна сцена и тржиште несумњиво ће наликовати садашњој ситуацији у Пољској, Русији, Румунији… Будући да смо ми у процесе који су се тамо већ одиграли закорачили са нашим пословичним макар деценијским закашњењем, време које долази поновиће те источноевропске лекције: смањење укупног броја штампаних књига а при том повећање броја наслова, што значи да ће просечан тираж далеко опасти (у Словачкој, на пример, просечан тираж књиге износио је 1991. године 11.300 а 1997. само 1.350 примерака). Надаље, институција професионалног писца, дакле оног који се издржава захваљујући продаји својих књига и текстова, што је било могуће у комунистичко доба, као да ишчезава, особито на малим тржиштима. Претећи звучи и следећи податак, који је општа тенденција у источноевропским земљама, да се учешће наслова високе, условно назване уметничке литературе, у укупној издавачкој продукцији мора исказивати једноцифреним бројевима (у Румунији 1998. године тек један посто). Једнако тако и озбиљни књижевни часописи могу заборавити на своје некада високе тираже јер, једноставно, као што Ендру Барух Вахтел неуморно понавља, литература је изгубила оно дотадашње опште уважавање. У њој се данас тражи забава, политика је припала политичарима, штампа је слободна да пише о досадашњим табуима и књижевност какву, рецимо, заступају читаоци овог часописа постала је вера малобројних.

А шта се онда десило са батаљонима писаца из претходног система, или са онима који у ту разбијену војску тек ступају, када им је њихово најважније оружје – њихов подразумевани изузетни значај за друштво у којем пишу – истргнуто снагом историјских промена? Вахтел увиђа да су они у новом времену развили различите стратегије како би задржали истакнути положај или, напросто, наставили да се баве својом прижељкиваном професијом. Неки су свој „симболички капитал“ из претходних времена за неко време претворили у отворени политички ангажман у постлитерарном друштву ( В.Хавел, Д. Ћосић, Е. Лимонов). Други су себи дали на важности обновивши у својим делима поетику национализма или националног романтизма, што је њиховим сународницима, који су се осећали поражени и преварени у великом историјском преврату насталом падом комунизма, пружило нову наду и веру. Насупрот овоме, цела једна групација писаца развила је књижевни приступ који је Вахтел крстио „новим интернационализмом“ (Л. Урсу, Д. Јанчар, А. Макин, Д. Албахари), јер настоји да у целину плодно споји два супротстављена света – Исток и Запад – и помири њихове културе, где ниједна од њих не би била незаслужено поништена. То нешовинистичко настојање на очувању посебности, непристајање на заборав порекла у прихваћеном глобализованом свету, нова је врста космополитизма који код Вахтела добија највише оцене. Друга је ствар што треба отворено сумњати у доброћудност и широкогрудост те глобализоване културе, а отуда је изложено разрешење овог вишемиленијског јаза, који сеже све до грчког поимања варвара, можда тек још једна помодна утопија новог доба?

Будући да освештани закони тржишта, које су источноевропске књижевности невољко прихватиле, налажу да се успех неког дела мери његовим тиражом, није чудно, како Вахтел примећује, да су тривијални жанрови, с почетка увожени из иностранства или потпуно игнорисани, брзо задобили свој легитимитет. Но овде није више толико реч о стратегији која писцима омогућава било какву важност, реч је, напросто, о ухлебљењу. Као и код сваке пучке забаве, и иза ових дела не почива високо-литерарна истанчаност. Стога су жанровски вешти детективски романи најпознатијих руских аутора (А. Марињина, Б. Акуњин) широко прихваћени и „једино не успевају да задиве књижевне критичаре који у читавој Источној Европи представљају последњи бастион традиционалног културног укуса.“ Поред бекства у тривијалну литературу многи су се писци решили да на нараслом тржишту различитих часописа окрену публицистици. Вахтел је уверен да су и на овај начин исказали тежњу да задрже свој некадашњи значај, и ови аутори (С. Дракулић, Д. Угрешић, К. Дуњин, Т. Толстој) својој широкој читалачкој публици разрешавају поједина друштвено актуелна питања или посредују, најчешће у клишеима, између различитих култура, борећи се – вахтеловски грубо речено – за своју кору хлеба. Још један тип литературе коју писац студије Књижевност у Источној Европи у доба посткомунизма препознаје као један од њених главних токова јесте она која се непосредно суочава са суштином нове транзиционе стварности источноевропских друштава (В. Макањин, Ј. Топол). Њу стварају писци свесни свог новоуспостављеног положаја – да пишу у времену раздробљеном историјским силама, на олупинама некадашњег друштва и његових вредности, и с нејасним назнакама које то нове треба да их одмене. Успевши да ове одлике свог доба литерарно обухвате, њима је пошло за руком да сачине романе у кључу традиционалне високе прозе, и тако обнове веру да и данашња дела могу бити нешто више од тржишно занимљиве и веште игре речи.

Ендру Барух Вахтел завршава своју књигу поруком да је „срећан онај народ чија је књижевност изгубила општу важност.“ Он је вероватно један од последњих који радосно учествује у њеној детронизацији; јер након његове књиге, бар за неко време, свака даља расправа је у једном делу излишна. Али зар је требало, што је утисак који читалац може стећи, баш толико ликовати над тим мртвим труплом, као да у њему није било баш ничег вредног? И желимо ли ми да живимо у тој срећној садашњици која нам се нуди?

С друге стране, Вахтелу се може замерити да књижевност често пренаглашено проматра као социолошко-економски-тржишни феномен. То није спорно када је реч о дневној књижевности, али она трајнија литература тиме ипак измиче убедљивом тумачењу. Неспоразум овде настаје стога што се под речју књижевност схвата одвише различитих појава, једнако као што реч читалац замагљује прекобројне нијансе које се иза ње скривају. У некаквој слично установљеној побрканој перспективи потера за, рецимо, Моби Диком претворила би се у набавку сировина за фабрику рибљих конзерви. А романи попут Кафкиних не би ни могли бити написани.

Уосталом, вољни да себи помало противречимо, можемо посумњати и у чврстоћу тог пиједестала на који је професор Вахтел сместио протеклу књижевност источноевропских земаља. Њена прецењеност, њен крунски положај каткад је био само формална игра ревносних апаратчика идеолошких система, који су задато извођење, касније, са осмехом посматрали. А осредњи писци су и у комунизму били осредњи писци само је слава њиховог медиокритетства имала достојанственији тон. У другачијем политичко-социолошком окружењу, и то, рецимо, данас, суштина саме ствари нимало се не мења. Што нас опет враћа на расправу шта се то заиста крије иза те неспретне речи књижевност.

Свеједно, Вахтелова књига, која можда најпре прати дезинтеграцију духовног језгра појединих друштава и потом, уз такву оптику, разрастање њихових књижевних феномена, јесте драгоцена студија и водич кроз приказане литературе. Многи наши писци, од умивених национал-романтика па до разузданих постмодерниста, у њој ће пронаћи своје парњаке у нама некад ближим земљама. То што сви они морају прихватити своју невеселу модерну судбину, да су настављачи традиције литературе која је нестала, може их само оснажити. Баш као што је Борис Давидович Новски, јунак са почетка нашег текста, онај који је хвалио јеврејски обичај да покојнику пре укопа треба нагласити да је мртав, у смрти која му је била обећана налазио разрешење. Можда и књижевност којој је Ендру Барух Вахтел саопштио да је мртва тиме само добија?

Јер, како Киш пише, то је ипак – „Одличан обичај!“