Протеклих десетак година у српској литератури написана су многа дела која су изразито обележена политичким идејама које су се из њих могле ишчитавати. То није ново у књижевности: свако доба великих политичких потреса и превирања прати литература која у мањој или већој мери преноси постојеће идеје и сукобе у друштву. Таква је, уосталом, природа књижевности; њој је немогуће да се до краја искључи из друштвене ситуације у којој настаје, нити је то њен циљ. Али, када говоримо о литератури, навикли смо да оно политичко у њој не сматрамо њеним најважнијим садржајем. А ипак, у једном тренутку, у Србији, то је готово престало да важи: романи, приче па чак и поезија постали су обележени и вредновани политичким ставом који су доносили.
Како је до тога дошло? Све књижевности земаља источног блока, где је, на известан начин, спадала и некадашња Југославија, биле су развиле мимикријске тактике које су писцима омогућавале да властитом литературом искажу протест и критику са политиком које су водиле њихове државе. На Западу је то било одмах препознато, и отуда су Борис Пастернак, Солжењицин, Чеслав Милош и Јосиф Бродски највећа признања за свој литерарни рад добили превасходно захваљујући политичком еху властитих остварења. (И одмах да се разумемо: од четворице споменутих нобеловаца једино Солжењицин, по мом суду, не спада у писце изузетне вредности; остали су своје награде заслужили много пре тренутка у којем су им уручене.) У некадашњој Југославији државно уређење било је унеколико либералније, а литература се никада није налазила под најстрожом и свеобухватном контролом, те је позиција писца који се не слаже са политичким уређењем у којем живи, особито ако то своје убеђење није исувише гласно исказивао, бивала нешто лагоднија. Само они који су прелазили ту допуштену меру слободе трпели су непосредне егзистенцијалне последице властитих литерарних остварења. Свеједно, то није спречавало највеће прозне писце српске послератне књижевности — Милоша Црњанског, Владана Десницу, Борислава Пекића, Драгослава Михаиловића, Данила Киша — да у својим књигама често дају слику света која се није уклапала у владајући weltanschauung.
Са унутрашњим распадом тог изузетно снажно идеологизованог друштва, који се у Србији одиграо и пре непосредног пада Берлинског зида, са освајањем макар и муцаве слободе за литературу, могло се очекивати да ће политика из књижевности нестати барем у мери у којој јој је било допуштено да се на други начин исказује. Али српска проза писана у последњој деценији двадесетог века изневеравала је такву логику; дела која су тада настајала стицала су популарност и од стране критике често вреднована на сличан начин као и они споменути нобеловци — не по својим литерарним достигнућима, него по политичкој подобности која се из њих ишчитавала (Морам да напоменем да је политичка подобност стари комунистички израз за данас уврежени термин политичке коректности). Наравно да ни у једном друштву не постоји једногласност када је о питањима литературе реч; неки читаоци, једнако као и критичари, највише цене Пруста или Толстаја и по њима просуђују остале писце, другима су пак Буковски или Џојс ближи, неки су присталице Јунгове, други Фројдове психологије, трећи су заклети републиканци, четврти десничари и аристократе по убеђењу, пети верују једино у лирику и прозу најдубље човекове интиме — једном речју, када се говори о вредновању књижевности, ситуација је помало шизофрена, и оно што данас слови за највеће литерарно достигнуће већ сутра се, с променом мерила, може претворити у сасвим ефемерно дело. Ипак, то што једно друштво у одређеном трену, макар и исхитрено и у великој политичкој напетости, изгласа за врхунску књижевну вредност – понешто говори о самом том друштву. Па хајде да макар овлаш погледамо шта је то обележило српску прозу у последњој деценији.
Било ком истраживачу српске литературе прилично је лако да стекне добар увид у прозу која се у Србији пише пуким праћењем кандидата и добитника НИН-ове награде. Наиме, НИН — политичко-културни недељник — сваке године додељује награду за најбољи објављени роман на српском језику. Од четворице савремених српских писаца које ћу споменути тројици је већ уручена, а четврти ће је, верујем, добити.
Владимир Арсенијевић је 1994. године примио то престижно признање за свој роман У потпалубљу, који је преведен на италијански и многе друге језике, и за једну малу литературу, као што је српска, остварио значајан међународни успех. По мом суду, реч је о делу невелике литерарне вештине, написаном оскудним језиком, и то по узору на дела америчке бит генерације писаца и, рецимо, прозаисте попут Буковског. Оно што је као несумњиво ново овај роман унео у српску књижевност јесте његова тема; Арсенијевић је, као добар епигон англосаксонске литературе, описао живот урбаних младих људи са такозваног руба егзистенције, до којих у Београду све гласније допире хука тек започетог рата са Хрватском. У некој врсти безнађа и животне дезоријентисаности његови јунаци, уз дрогу и дах надолазећег ратног страдања, проживљавају прљаву катарзу властитог ништавила у које су вољом друштва у коме живе непорециво гурнути. Дакле, ако се овај мој махом неповољан суд о Арсенијевићевом Потпалубљу макар и хипотетички узме као тачан, како то да је овај роман задобио толико читалаца и тада готово неподељено одобравање књижевне критике?
Реч је, чини ми се, о прикривеним политичким разлозима, заоденутим у литерарни суд. Насупрот Арсенијевићевом роману те године стајала су многа дела која су неукусно и невешто баратајући српским националним митовима и трагедијама подржавала и оснаживала надолазеће ратно лудило. Онај тада можда бољи део Србије којој је стало до писане речи, или барем НИН-ов жири, препознао је у Арсенијевићевом роману могућност да се одрекне тадашње званичне политике. И утолико су били у праву, мада и данас верујем да је Гори Морава, роман једног од Арсенијевићевих конкурената — Драгослава Михаиловића, интимна лирска прича о одрастању дечака у српској предратној провинцији, био неупоредиво бољи. Но, оно што је, из овако оцртане перспективе, могло стварно представљати изненађење јесте одјек који је роман У потпалубљу ван граница Србије добио.
Роман је, убрзо по објављивању, као сто сам већ рекао, преведен на многе светске језике, што се одавно није десило у српској литератури. Та заинтересованост других средина била је тим чуднија када се зна да су такви романи у америчкој књижевности настајали већ шездесетих година, а и данас се — не само због популарности прозе америчке бит генерације већ пре свега због природе урбаног света у којем одрастамо и живимо — у готово свакој иоле значајнијој светској књижевности барем неколико прозних остварења годишње може сврстати у исти тип романа. Дакле, Арсенијевић свету није понудио ништа ново, што је обично разлог да се нека дела прихвате, а опет је изазвао немало интересовање. Одакле оно?
Понављајући један литерарни образац, придодавши му, при том, фон рата, Арсенијевић је напросто искористио погодан тренутак за успешну рецепцију свога дела; Србија је била политички веома интересантна, у некадашњој Југославији оружје се увелико чуло, и писац из такве средине и са актуелном темом будио је пажњу. А коначно, да будем и помало злурад, ишчашени, готово ненормални свет Арсенијевићевих јунака био је читаоцима ван Србије нешто блиско, нешто што са разумевањем препознају, чиме су им та чудна Србија и њима далеки Београд постајали ближи.
Арсенијевићев роман, дакле, био је на известан начин прихватан као протест против политике данас најпознатијег хашког затвореника. Један други писац млађе генерације, Светислав Басара, вероватно најаутентичнији стваралац у последње две деценије српске прозе, тај протест је исказивао много отвореније. Његов можда најбољи роман, Looney Tunes, обилује политичким алузијама и идејама, а штавише, и неке од учесника политичког живота узима за своје јунаке, ипак не прекорачивши никад ону границу која дели политички памфлет од литературе. Басару је, да напоменем, готово немогуће преводити. То није због истанчаности или сложености језика којим пише, већ због специфичне поетике његовог стваралаштва. Да покушам појаснити: оно од чега песник ствара песму — емоције, поетске слике, звучања реци — за Басарину прозу су, пре свега, владајуће идеје и клишеи, те привлачаност његових дела почива, пре свега, на интелектуалној игри која њиховом литерарном обрадом настаје. Басара је нека врста српског Раблеа, с тим што његов Гаргантуа не прождире и у смех и поругу немилосрдно претвара огромне количине хране, већ разне теорије завере, феминистичке јадиковке, идеолошке и литерарне будалаштине и митове — једном речју све оно што је могуће пронаћи (пре свега) у српском, али и у било ком другом сличном друштву. Обиље алузија на конкретне догађаје, идеје и личности Басарину прозу чини готово неприступачном несрпском читаоцу, јер му недостаје културни, цивилизацијски и политички контекст текста који чита. Тек кад би му све то било познато ова проза пружила би му окрепљујућу интелектуалну поругу која готово све доводи у сумњу и тера на преиспитивање уврежених идеја.
Дакле, такав један Басара, на најбољи начин спојивши у Looney Tunes-у каткад неделотворну фантастику својих дела са исечцима из стварног живота у Србији протекле деценије, нашао се 1997. у конкуренцији за НИН-ову награду за роман године, литерарног признања које ми је послужило да овом приликом одаберем дела о којима говорим. А његов главни противкандидат био је Милован Данојлић, писац из старије генерације, са романом Ослободиоци и издајници; и при избору између ове двојице писаца политизација књижевности очитала се још снажније.
Наиме, Данојлић спада у писце традиционалне струје српске књижевности, ма шта то значило. (Овакве поделе на „традиционалисте“ и „модернисте“ обично су непрактичне па и нетачне, али овом приликом послужиће нашој сврси.) Његов роман је сладуњава романтизована визија о српском сељаку у доба Другог светског рата и непосредно после њега, о недоумицама и размишљањима тако замишљеног српског друштва и начину на који треба прихватити нову, комунистичку власт. Поврх свега, на крају романа налази се необичан додатак, нека врста придодатог фељтона чији је главни предмет разматрања нешто што временски нема везе са претходним текстом, јер реч је о актуелним политичким догађајима из протекле деценије; по Данојлићевом убеђењу, непосредна српска прошлост треба се сагледавати као неправедно страдање једног готово безгрешног народа. Та врста некритичке једностраности, како сам ја ишчитавао овај додатак роману, има свој пандан и у правим литерарним јунацима Данојлићевог романа; тако српски сељаци, како их овај писац приказује, током неслућене литерарне идеализације досежу до тих висина да се са страница ове књиге могу читати њихова мудра тумачења тригонометрије и физике. (Волео бих да, зарад приближавања правог литерарног ефекта оваквог поступка, замислите два сељака са југа Италије како у неком прозном делу расправљају о синусима и косинусима.) Читаоцу који има имало слуха за реалност овим се Данојлићеви јунаци указују као нехотична гротеска, иако су намере биле сасвим супротне, а сâм роман Ослободиоци и издајници неумитно тоне у банално и јефтино уздизање српског народа и његове назови најбоље традиције.
А управо је такво виђење српског друштва однело превагу у НИН-овом жирију; његови тадашњи чланови, махом књижевни критичари, наглашавам, старије генерације и конзервативнијег става, награду су доделили Данојлићу. Њихов поступак никако није био последица зле намере; не, они су напросто тиме бранили свој поглед на свет, и Басарин роман, који се њиховим светињама на известан начин ругао, није имао никакву шансу. Надаље, реч је о још понечем: генерација мог оца, који се борио у Другом светском рату, не воли чак ни из данашње неспутане перспективе српског друштва да буде подсећана како им је живот протекао у компромису, а каткад и сарадњи, са комунистичким режимом. Њега је, касније, заменила владавина балканског касапина из Њу Јорк Тајмса, који је извесно време имао већинску подршку српског народа. А на те две ствари Басара својим писањем пречесто указује, тако да је он до данас остао претежно писац оних читалаца који себе не сагледавају као људе који било шта дугују комунистичком или посткомунистичком режиму. Што је, морате признати, снажно политичко и идеолошко а не литерарно одређење једног писца, чиме књижевност без сумње губи. Али таква је, каткад, њена природа.
Можда све ово о чему сада говорим треба напросто тумачити чињеницом да током читања, али и писања, постоји некакав механизам психолошке самоодбране и читаоца и писца којим се идеје које би нарушиле код њих владајућу слику света доживљавају као непривлачне. Овакво промишљање литературе применљиво је и када је нека друштвена заједница у питању: она ће, у једној равни, неповољно дочекати сва дела која се косе са идејама којима су у њој приписане позитивне вредности, и супротно. Наравно, постоје и књиге које као једну од својих особина имају то да се супротстављају преовлађујућим схватањима неког друштва; њима је пут до општег признања отежан, ма колико литерарно вредне биле. Флоберова Мадам Бовари, и политички и интелектуално, изругивала се средини коју описује и првобитно није имала превеликог одјека. Данас је то класично дело, мада Флоберова проницљивост није уродила плодом: свет је тек нешто другачији него у доба апотекара Омеа.
Али, да се вратимо у Србију. Она је у међувремену пронашла свој политички компромис; у књижевности то су романи последњег добитника НИН-ове награде Горана Петровића, који је у нешто модерније рухо обукао традиционалне књижевне теме. Српска средњовековна историја и грађанска традиција, два омиљена предмета обраде прозних аутора нашег доба, код Петровића су добили литерарни израз који је готово опште прихваћен. И српски „традиционалисти“ и српски „модернисти“ препознали су у овом писцу решење за поетичку, али и политичку подељеност постојећег друштва. Што се мене лично тиче, Горан Петровић пружа тек нешто бољу литерарну варијанту Данојлићевих просветљених сељака, заслађену кичем који се може пронаћи у лошијим делима Милорада Павића. То што у овакву прозу многи верују за мене је, пре свега, одраз специфичне духовне атмосфере која у српском друштву влада. А она, верујем, неће заувек трајати. Јер, једноставно, замениће је нека друга која ће увелико условљавати и стварање и рецепцију будућих књижевних дела.
Но, не болује само српска литература од политизације књижевности. Некадашњи житељ Италије, велики Езра Паунд, доживео је да у једном трену његова поезија буде превреднована само због политичких ставова које је заступао. Или један другачији, можда и сумњив пример: тешко ми је да поверујем да би овогодишњи добитник Нобелове награде, Енглез В. С. Најпол, познат по својим антиисламским ставовима, икада добио ово признање — мада, политички, једним делом можда био у праву — да није било 5.000 жртава исламског тероризма у Њујорку. Од литературе која стиче међународни одјек увек се захтева извесна доза политичке коректности, која, наводно, заступа идеале хуманог друштва. Тако је данас прихватљиво писати о хомосексуализму или бити хомосексуалац, што је, на жалост, закаснела промена става када је Оскар Вајлд у питању. Мада, насупрот хомосексуализму, уколико је о пушењу реч, ситуација стоји све горе: у америчким филмовима — а филм почива најпре на литерарном предлошку — добар део негативних јунака ту своју негативност очитава управо тиме што пуши.
Све ово што сам досад говорио доводи нас до закључка да литература никада не може бити лишена утицаја који политика у њу уноси. Овде је било реци само о српском роману, мада се сличне последице веза између књижевности и политике и другде могу пронаћи. Но оне су у роману најочигледније, будући да је модерни роман већ дуго за себе придобио право да буде тумач једног друштва или барем неког његовог сегмента. Поезија је, по својој природи, можда најотпорнија на утицај политике, мада бих вам са лакоћом могао навести многобројне примере из српске књижевности који би то оповргли. Стога, признајмо: од политике је немогуће побећи. Само је ствар у томе да јој не придамо превелики значај. Јер најбоља дела светске литературе увек су тек узгред политичка.
* излагање одржано на међународној конференцији: Cinque Letterature Oggi, Удине, Италија, новембар 2001.
Како је до тога дошло? Све књижевности земаља источног блока, где је, на известан начин, спадала и некадашња Југославија, биле су развиле мимикријске тактике које су писцима омогућавале да властитом литературом искажу протест и критику са политиком које су водиле њихове државе. На Западу је то било одмах препознато, и отуда су Борис Пастернак, Солжењицин, Чеслав Милош и Јосиф Бродски највећа признања за свој литерарни рад добили превасходно захваљујући политичком еху властитих остварења. (И одмах да се разумемо: од четворице споменутих нобеловаца једино Солжењицин, по мом суду, не спада у писце изузетне вредности; остали су своје награде заслужили много пре тренутка у којем су им уручене.) У некадашњој Југославији државно уређење било је унеколико либералније, а литература се никада није налазила под најстрожом и свеобухватном контролом, те је позиција писца који се не слаже са политичким уређењем у којем живи, особито ако то своје убеђење није исувише гласно исказивао, бивала нешто лагоднија. Само они који су прелазили ту допуштену меру слободе трпели су непосредне егзистенцијалне последице властитих литерарних остварења. Свеједно, то није спречавало највеће прозне писце српске послератне књижевности — Милоша Црњанског, Владана Десницу, Борислава Пекића, Драгослава Михаиловића, Данила Киша — да у својим књигама често дају слику света која се није уклапала у владајући weltanschauung.
Са унутрашњим распадом тог изузетно снажно идеологизованог друштва, који се у Србији одиграо и пре непосредног пада Берлинског зида, са освајањем макар и муцаве слободе за литературу, могло се очекивати да ће политика из књижевности нестати барем у мери у којој јој је било допуштено да се на други начин исказује. Али српска проза писана у последњој деценији двадесетог века изневеравала је такву логику; дела која су тада настајала стицала су популарност и од стране критике често вреднована на сличан начин као и они споменути нобеловци — не по својим литерарним достигнућима, него по политичкој подобности која се из њих ишчитавала (Морам да напоменем да је политичка подобност стари комунистички израз за данас уврежени термин политичке коректности). Наравно да ни у једном друштву не постоји једногласност када је о питањима литературе реч; неки читаоци, једнако као и критичари, највише цене Пруста или Толстаја и по њима просуђују остале писце, другима су пак Буковски или Џојс ближи, неки су присталице Јунгове, други Фројдове психологије, трећи су заклети републиканци, четврти десничари и аристократе по убеђењу, пети верују једино у лирику и прозу најдубље човекове интиме — једном речју, када се говори о вредновању књижевности, ситуација је помало шизофрена, и оно што данас слови за највеће литерарно достигнуће већ сутра се, с променом мерила, може претворити у сасвим ефемерно дело. Ипак, то што једно друштво у одређеном трену, макар и исхитрено и у великој политичкој напетости, изгласа за врхунску књижевну вредност – понешто говори о самом том друштву. Па хајде да макар овлаш погледамо шта је то обележило српску прозу у последњој деценији.
Било ком истраживачу српске литературе прилично је лако да стекне добар увид у прозу која се у Србији пише пуким праћењем кандидата и добитника НИН-ове награде. Наиме, НИН — политичко-културни недељник — сваке године додељује награду за најбољи објављени роман на српском језику. Од четворице савремених српских писаца које ћу споменути тројици је већ уручена, а четврти ће је, верујем, добити.
Владимир Арсенијевић је 1994. године примио то престижно признање за свој роман У потпалубљу, који је преведен на италијански и многе друге језике, и за једну малу литературу, као што је српска, остварио значајан међународни успех. По мом суду, реч је о делу невелике литерарне вештине, написаном оскудним језиком, и то по узору на дела америчке бит генерације писаца и, рецимо, прозаисте попут Буковског. Оно што је као несумњиво ново овај роман унео у српску књижевност јесте његова тема; Арсенијевић је, као добар епигон англосаксонске литературе, описао живот урбаних младих људи са такозваног руба егзистенције, до којих у Београду све гласније допире хука тек започетог рата са Хрватском. У некој врсти безнађа и животне дезоријентисаности његови јунаци, уз дрогу и дах надолазећег ратног страдања, проживљавају прљаву катарзу властитог ништавила у које су вољом друштва у коме живе непорециво гурнути. Дакле, ако се овај мој махом неповољан суд о Арсенијевићевом Потпалубљу макар и хипотетички узме као тачан, како то да је овај роман задобио толико читалаца и тада готово неподељено одобравање књижевне критике?
Реч је, чини ми се, о прикривеним политичким разлозима, заоденутим у литерарни суд. Насупрот Арсенијевићевом роману те године стајала су многа дела која су неукусно и невешто баратајући српским националним митовима и трагедијама подржавала и оснаживала надолазеће ратно лудило. Онај тада можда бољи део Србије којој је стало до писане речи, или барем НИН-ов жири, препознао је у Арсенијевићевом роману могућност да се одрекне тадашње званичне политике. И утолико су били у праву, мада и данас верујем да је Гори Морава, роман једног од Арсенијевићевих конкурената — Драгослава Михаиловића, интимна лирска прича о одрастању дечака у српској предратној провинцији, био неупоредиво бољи. Но, оно што је, из овако оцртане перспективе, могло стварно представљати изненађење јесте одјек који је роман У потпалубљу ван граница Србије добио.
Роман је, убрзо по објављивању, као сто сам већ рекао, преведен на многе светске језике, што се одавно није десило у српској литератури. Та заинтересованост других средина била је тим чуднија када се зна да су такви романи у америчкој књижевности настајали већ шездесетих година, а и данас се — не само због популарности прозе америчке бит генерације већ пре свега због природе урбаног света у којем одрастамо и живимо — у готово свакој иоле значајнијој светској књижевности барем неколико прозних остварења годишње може сврстати у исти тип романа. Дакле, Арсенијевић свету није понудио ништа ново, што је обично разлог да се нека дела прихвате, а опет је изазвао немало интересовање. Одакле оно?
Понављајући један литерарни образац, придодавши му, при том, фон рата, Арсенијевић је напросто искористио погодан тренутак за успешну рецепцију свога дела; Србија је била политички веома интересантна, у некадашњој Југославији оружје се увелико чуло, и писац из такве средине и са актуелном темом будио је пажњу. А коначно, да будем и помало злурад, ишчашени, готово ненормални свет Арсенијевићевих јунака био је читаоцима ван Србије нешто блиско, нешто што са разумевањем препознају, чиме су им та чудна Србија и њима далеки Београд постајали ближи.
Арсенијевићев роман, дакле, био је на известан начин прихватан као протест против политике данас најпознатијег хашког затвореника. Један други писац млађе генерације, Светислав Басара, вероватно најаутентичнији стваралац у последње две деценије српске прозе, тај протест је исказивао много отвореније. Његов можда најбољи роман, Looney Tunes, обилује политичким алузијама и идејама, а штавише, и неке од учесника политичког живота узима за своје јунаке, ипак не прекорачивши никад ону границу која дели политички памфлет од литературе. Басару је, да напоменем, готово немогуће преводити. То није због истанчаности или сложености језика којим пише, већ због специфичне поетике његовог стваралаштва. Да покушам појаснити: оно од чега песник ствара песму — емоције, поетске слике, звучања реци — за Басарину прозу су, пре свега, владајуће идеје и клишеи, те привлачаност његових дела почива, пре свега, на интелектуалној игри која њиховом литерарном обрадом настаје. Басара је нека врста српског Раблеа, с тим што његов Гаргантуа не прождире и у смех и поругу немилосрдно претвара огромне количине хране, већ разне теорије завере, феминистичке јадиковке, идеолошке и литерарне будалаштине и митове — једном речју све оно што је могуће пронаћи (пре свега) у српском, али и у било ком другом сличном друштву. Обиље алузија на конкретне догађаје, идеје и личности Басарину прозу чини готово неприступачном несрпском читаоцу, јер му недостаје културни, цивилизацијски и политички контекст текста који чита. Тек кад би му све то било познато ова проза пружила би му окрепљујућу интелектуалну поругу која готово све доводи у сумњу и тера на преиспитивање уврежених идеја.
Дакле, такав један Басара, на најбољи начин спојивши у Looney Tunes-у каткад неделотворну фантастику својих дела са исечцима из стварног живота у Србији протекле деценије, нашао се 1997. у конкуренцији за НИН-ову награду за роман године, литерарног признања које ми је послужило да овом приликом одаберем дела о којима говорим. А његов главни противкандидат био је Милован Данојлић, писац из старије генерације, са романом Ослободиоци и издајници; и при избору између ове двојице писаца политизација књижевности очитала се још снажније.
Наиме, Данојлић спада у писце традиционалне струје српске књижевности, ма шта то значило. (Овакве поделе на „традиционалисте“ и „модернисте“ обично су непрактичне па и нетачне, али овом приликом послужиће нашој сврси.) Његов роман је сладуњава романтизована визија о српском сељаку у доба Другог светског рата и непосредно после њега, о недоумицама и размишљањима тако замишљеног српског друштва и начину на који треба прихватити нову, комунистичку власт. Поврх свега, на крају романа налази се необичан додатак, нека врста придодатог фељтона чији је главни предмет разматрања нешто што временски нема везе са претходним текстом, јер реч је о актуелним политичким догађајима из протекле деценије; по Данојлићевом убеђењу, непосредна српска прошлост треба се сагледавати као неправедно страдање једног готово безгрешног народа. Та врста некритичке једностраности, како сам ја ишчитавао овај додатак роману, има свој пандан и у правим литерарним јунацима Данојлићевог романа; тако српски сељаци, како их овај писац приказује, током неслућене литерарне идеализације досежу до тих висина да се са страница ове књиге могу читати њихова мудра тумачења тригонометрије и физике. (Волео бих да, зарад приближавања правог литерарног ефекта оваквог поступка, замислите два сељака са југа Италије како у неком прозном делу расправљају о синусима и косинусима.) Читаоцу који има имало слуха за реалност овим се Данојлићеви јунаци указују као нехотична гротеска, иако су намере биле сасвим супротне, а сâм роман Ослободиоци и издајници неумитно тоне у банално и јефтино уздизање српског народа и његове назови најбоље традиције.
А управо је такво виђење српског друштва однело превагу у НИН-овом жирију; његови тадашњи чланови, махом књижевни критичари, наглашавам, старије генерације и конзервативнијег става, награду су доделили Данојлићу. Њихов поступак никако није био последица зле намере; не, они су напросто тиме бранили свој поглед на свет, и Басарин роман, који се њиховим светињама на известан начин ругао, није имао никакву шансу. Надаље, реч је о још понечем: генерација мог оца, који се борио у Другом светском рату, не воли чак ни из данашње неспутане перспективе српског друштва да буде подсећана како им је живот протекао у компромису, а каткад и сарадњи, са комунистичким режимом. Њега је, касније, заменила владавина балканског касапина из Њу Јорк Тајмса, који је извесно време имао већинску подршку српског народа. А на те две ствари Басара својим писањем пречесто указује, тако да је он до данас остао претежно писац оних читалаца који себе не сагледавају као људе који било шта дугују комунистичком или посткомунистичком режиму. Што је, морате признати, снажно политичко и идеолошко а не литерарно одређење једног писца, чиме књижевност без сумње губи. Али таква је, каткад, њена природа.
Можда све ово о чему сада говорим треба напросто тумачити чињеницом да током читања, али и писања, постоји некакав механизам психолошке самоодбране и читаоца и писца којим се идеје које би нарушиле код њих владајућу слику света доживљавају као непривлачне. Овакво промишљање литературе применљиво је и када је нека друштвена заједница у питању: она ће, у једној равни, неповољно дочекати сва дела која се косе са идејама којима су у њој приписане позитивне вредности, и супротно. Наравно, постоје и књиге које као једну од својих особина имају то да се супротстављају преовлађујућим схватањима неког друштва; њима је пут до општег признања отежан, ма колико литерарно вредне биле. Флоберова Мадам Бовари, и политички и интелектуално, изругивала се средини коју описује и првобитно није имала превеликог одјека. Данас је то класично дело, мада Флоберова проницљивост није уродила плодом: свет је тек нешто другачији него у доба апотекара Омеа.
Али, да се вратимо у Србију. Она је у међувремену пронашла свој политички компромис; у књижевности то су романи последњег добитника НИН-ове награде Горана Петровића, који је у нешто модерније рухо обукао традиционалне књижевне теме. Српска средњовековна историја и грађанска традиција, два омиљена предмета обраде прозних аутора нашег доба, код Петровића су добили литерарни израз који је готово опште прихваћен. И српски „традиционалисти“ и српски „модернисти“ препознали су у овом писцу решење за поетичку, али и политичку подељеност постојећег друштва. Што се мене лично тиче, Горан Петровић пружа тек нешто бољу литерарну варијанту Данојлићевих просветљених сељака, заслађену кичем који се може пронаћи у лошијим делима Милорада Павића. То што у овакву прозу многи верују за мене је, пре свега, одраз специфичне духовне атмосфере која у српском друштву влада. А она, верујем, неће заувек трајати. Јер, једноставно, замениће је нека друга која ће увелико условљавати и стварање и рецепцију будућих књижевних дела.
Но, не болује само српска литература од политизације књижевности. Некадашњи житељ Италије, велики Езра Паунд, доживео је да у једном трену његова поезија буде превреднована само због политичких ставова које је заступао. Или један другачији, можда и сумњив пример: тешко ми је да поверујем да би овогодишњи добитник Нобелове награде, Енглез В. С. Најпол, познат по својим антиисламским ставовима, икада добио ово признање — мада, политички, једним делом можда био у праву — да није било 5.000 жртава исламског тероризма у Њујорку. Од литературе која стиче међународни одјек увек се захтева извесна доза политичке коректности, која, наводно, заступа идеале хуманог друштва. Тако је данас прихватљиво писати о хомосексуализму или бити хомосексуалац, што је, на жалост, закаснела промена става када је Оскар Вајлд у питању. Мада, насупрот хомосексуализму, уколико је о пушењу реч, ситуација стоји све горе: у америчким филмовима — а филм почива најпре на литерарном предлошку — добар део негативних јунака ту своју негативност очитава управо тиме што пуши.
Све ово што сам досад говорио доводи нас до закључка да литература никада не може бити лишена утицаја који политика у њу уноси. Овде је било реци само о српском роману, мада се сличне последице веза између књижевности и политике и другде могу пронаћи. Но оне су у роману најочигледније, будући да је модерни роман већ дуго за себе придобио право да буде тумач једног друштва или барем неког његовог сегмента. Поезија је, по својој природи, можда најотпорнија на утицај политике, мада бих вам са лакоћом могао навести многобројне примере из српске књижевности који би то оповргли. Стога, признајмо: од политике је немогуће побећи. Само је ствар у томе да јој не придамо превелики значај. Јер најбоља дела светске литературе увек су тек узгред политичка.
* излагање одржано на међународној конференцији: Cinque Letterature Oggi, Удине, Италија, новембар 2001.
1 коментар:
Постави коментар